Сиромашни са 10.000 евра

Од нашег дописника
Осло, октобра –Норвежани, а посебно возачи, живе у грчу, никад не знате где ли сте погрешили и где ћете погрешити, одакле вас вреба „велики брат”, да ли у цивилним колима иза вас, или вам се смеше камере за сликање на путевима уколико прекорачите брзину. За пребрзу вожњу, поготово у насељеним местима, хиљаду евра је „минималац” и срећни сте што вам не заплене дозволу, надрљаћете ако су вас ухватили са чашицом пива у крви, да не говоримо о неким виднијим промилима. Један овдашњи познати фудбалер морао је да „одробија” две недеље друштвено-корисног рада јер је возио 50 километара изнад дозвољене брзине. Осим кажњавања за коришћење мобилног током вожње, ако немате појас, полиција вас може оглобити са 220 евра уколико вас ухвати да скрећете са пута или кружног тока, а да нисте дали мигавац.

За контролу паркирања постоје посебно извештене и опремљене казнене јединице разних служби које располажу паркинг-простором. „Наоружани” аутомобилима и миниаутоматима за штампање казни на лицу места, фотоапаратима, патролирају даноноћно у свим зонама одговорности. Врло су немилосрдни, не праштају ни најмању грешку – може да вам се деси ако сте само стали на улици и док седите у ауту – за тили час казна бива одштампана.

Радо код лекара

Овдашњи дневник „Афтенпостен” објавио је фоторепортажу и разговор са полицијском патролом као жртвама претеране ревности службеника паркинг-сервиса. У самом центру града патрола је дошла на интервенцију и паркирала ауто на тротоару испред зграде. Када су се вратили, на шофершајбни чекала их је казна од 500 круна (скоро 60 евра) због непрописног паркирања.

У земљи са 4,8 милиона становника регистровано је 5,3 милиона мобилних телефона, 68 одсто северњака чита папирно издање новина. Звучи парадоксално, али, како кажу у овдашњем статистичком заводу, што смо образованији све мање читамо новине и књиге.

Норвешка је можда једина земља на свету где пацијенти радо одлазе код лекара, без страха и грча (изузимамо фолиранте и хипохондре).

Као и сваки просечни новопечени гастарбајтер, први пут сам код свог одабраног доктора отишао са зебњом и резервом, наоружан траумама наших домова здравља.

Ваш термин је 12.40 сати, љубазно је телефоном саопштила тамо ваљда нека сестра. У чекаоници у једном предграђу Осла била је језива тишина. Седела је само госпођа у поодмаклим годинама којој је очигледно било свеједно какву ће дијагнозу добити. На пет минута пред мој термин, у чекаоницу је ушао црномањасти пацијент, није испуштао мобилни иако је на зиду стајало „строго забрањена употреба”. У 20 до један, црни пацијент је говорио и даље жустро у мобилни као да преноси продужетке лопташког дербија нека два градска ривала, госпођа је тупо гледала кроз њега, врата су се отворила.

„Павловик, изволите”, рекао је спортски обучен средовечни господин, поздравио се показавши да идем само право. Форсирам ходник, изненађен што ме нису сачекале накинђурене и нервозне сестре у мини-сукњама или старије сестре са осмехом џелата и нарамком болесничких картона. Онај господин још иде за мном. Уђем у ординацију, празна, уђе и он:

„Шта вас мучи?” – упита господин који ме је сачекао и спровео. Био је то мој др Мортен Вестеренг кога сам изабрао насумице преко Интернета са списка понуђених лекара.

Норвежани су скромни, савесни, одговорни, марљиви, поштени људи. Нису претерано вредни, али су им Божје заповести: ред, дисциплина, поштовање закона. Држава можда није изнад, али свакако је у равни са породицом и црквом. Можда и ту лежи формула и одговор како су успели и успевају да искористе и сачувају природна богатства и правилно их распореде тако да то благостање осете сви. Норвешка није само држава мање групе богатих појединаца који су приграбили плен. Држава је сачинила „робинхудовски” принцип (што више зарађујеш, плаћаш већи порез) да се узима од оних који имају, а даје слоју који не може да ради и зарађује.

Где је погрешио Исланд

Сви који годишње зараде мање од 10.000 евра сматрају се сиромашним и тиме постају штићеници социјалних установа. Радници који остану без посла одлазе на биро и имају право да три године примају 66 одсто од плате коју су зарађивали у фирми. Ако се разболите, имате право годину дана на боловање и за то време примате пуну плату. Уколико вам се не свиђа то што радите, постоји процедура да преко бироа за запошљавање узмете преквалификацију која може да траје три године. Наравно, и за то време, док се школујете, добијаћете две трећине од плате коју сте зарађивали у бившој фирми.

Годину пред избијање глобалне кризе, дакле 2007. Исланд је од стране експерата УН био проглашен за најбољу земљу за живот у конкуренцији око 180 држава. А онда је ова омалена острвска држава стигла на руб потпуног колапса. Сусрела се са страшном рецесијом, готово банкротирала, почели су штрајкови, протести, пала је влада. Тражили су помоћ и од Норвешке, па чак и Русије.

„Нема ту цинизма”, кажу овдашњи стручњаци који су хладне главе примили вест да је Норвешка поново изабрана за најбољу државу у свету, „обазривост је неопходна да и нас не би задесио исландски синдром”.