Siromašni sa 10.000 evra

Od našeg dopisnika
Oslo, oktobra –Norvežani, a posebno vozači, žive u grču, nikad ne znate gde li ste pogrešili i gde ćete pogrešiti, odakle vas vreba „veliki brat”, da li u civilnim kolima iza vas, ili vam se smeše kamere za slikanje na putevima ukoliko prekoračite brzinu. Za prebrzu vožnju, pogotovo u naseljenim mestima, hiljadu evra je „minimalac” i srećni ste što vam ne zaplene dozvolu, nadrljaćete ako su vas uhvatili sa čašicom piva u krvi, da ne govorimo o nekim vidnijim promilima. Jedan ovdašnji poznati fudbaler morao je da „odrobija” dve nedelje društveno-korisnog rada jer je vozio 50 kilometara iznad dozvoljene brzine. Osim kažnjavanja za korišćenje mobilnog tokom vožnje, ako nemate pojas, policija vas može oglobiti sa 220 evra ukoliko vas uhvati da skrećete sa puta ili kružnog toka, a da niste dali migavac.

Za kontrolu parkiranja postoje posebno izveštene i opremljene kaznene jedinice raznih službi koje raspolažu parking-prostorom. „Naoružani” automobilima i miniautomatima za štampanje kazni na licu mesta, fotoaparatima, patroliraju danonoćno u svim zonama odgovornosti. Vrlo su nemilosrdni, ne praštaju ni najmanju grešku – može da vam se desi ako ste samo stali na ulici i dok sedite u autu – za tili čas kazna biva odštampana.

Rado kod lekara

Ovdašnji dnevnik „Aftenposten” objavio je fotoreportažu i razgovor sa policijskom patrolom kao žrtvama preterane revnosti službenika parking-servisa. U samom centru grada patrola je došla na intervenciju i parkirala auto na trotoaru ispred zgrade. Kada su se vratili, na šoferšajbni čekala ih je kazna od 500 kruna (skoro 60 evra) zbog nepropisnog parkiranja.

U zemlji sa 4,8 miliona stanovnika registrovano je 5,3 miliona mobilnih telefona, 68 odsto severnjaka čita papirno izdanje novina. Zvuči paradoksalno, ali, kako kažu u ovdašnjem statističkom zavodu, što smo obrazovaniji sve manje čitamo novine i knjige.

Norveška je možda jedina zemlja na svetu gde pacijenti rado odlaze kod lekara, bez straha i grča (izuzimamo folirante i hipohondre).

Kao i svaki prosečni novopečeni gastarbajter, prvi put sam kod svog odabranog doktora otišao sa zebnjom i rezervom, naoružan traumama naših domova zdravlja.

Vaš termin je 12.40 sati, ljubazno je telefonom saopštila tamo valjda neka sestra. U čekaonici u jednom predgrađu Osla bila je jeziva tišina. Sedela je samo gospođa u poodmaklim godinama kojoj je očigledno bilo svejedno kakvu će dijagnozu dobiti. Na pet minuta pred moj termin, u čekaonicu je ušao crnomanjasti pacijent, nije ispuštao mobilni iako je na zidu stajalo „strogo zabranjena upotreba”. U 20 do jedan, crni pacijent je govorio i dalje žustro u mobilni kao da prenosi produžetke loptaškog derbija neka dva gradska rivala, gospođa je tupo gledala kroz njega, vrata su se otvorila.

„Pavlovik, izvolite”, rekao je sportski obučen sredovečni gospodin, pozdravio se pokazavši da idem samo pravo. Forsiram hodnik, iznenađen što me nisu sačekale nakinđurene i nervozne sestre u mini-suknjama ili starije sestre sa osmehom dželata i naramkom bolesničkih kartona. Onaj gospodin još ide za mnom. Uđem u ordinaciju, prazna, uđe i on:

„Šta vas muči?” – upita gospodin koji me je sačekao i sproveo. Bio je to moj dr Morten Vestereng koga sam izabrao nasumice preko Interneta sa spiska ponuđenih lekara.

Norvežani su skromni, savesni, odgovorni, marljivi, pošteni ljudi. Nisu preterano vredni, ali su im Božje zapovesti: red, disciplina, poštovanje zakona. Država možda nije iznad, ali svakako je u ravni sa porodicom i crkvom. Možda i tu leži formula i odgovor kako su uspeli i uspevaju da iskoriste i sačuvaju prirodna bogatstva i pravilno ih rasporede tako da to blagostanje osete svi. Norveška nije samo država manje grupe bogatih pojedinaca koji su prigrabili plen. Država je sačinila „robinhudovski” princip (što više zarađuješ, plaćaš veći porez) da se uzima od onih koji imaju, a daje sloju koji ne može da radi i zarađuje.

Gde je pogrešio Island

Svi koji godišnje zarade manje od 10.000 evra smatraju se siromašnim i time postaju štićenici socijalnih ustanova. Radnici koji ostanu bez posla odlaze na biro i imaju pravo da tri godine primaju 66 odsto od plate koju su zarađivali u firmi. Ako se razbolite, imate pravo godinu dana na bolovanje i za to vreme primate punu platu. Ukoliko vam se ne sviđa to što radite, postoji procedura da preko biroa za zapošljavanje uzmete prekvalifikaciju koja može da traje tri godine. Naravno, i za to vreme, dok se školujete, dobijaćete dve trećine od plate koju ste zarađivali u bivšoj firmi.

Godinu pred izbijanje globalne krize, dakle 2007. Island je od strane eksperata UN bio proglašen za najbolju zemlju za život u konkurenciji oko 180 država. A onda je ova omalena ostrvska država stigla na rub potpunog kolapsa. Susrela se sa strašnom recesijom, gotovo bankrotirala, počeli su štrajkovi, protesti, pala je vlada. Tražili su pomoć i od Norveške, pa čak i Rusije.

„Nema tu cinizma”, kažu ovdašnji stručnjaci koji su hladne glave primili vest da je Norveška ponovo izabrana za najbolju državu u svetu, „obazrivost je neophodna da i nas ne bi zadesio islandski sindrom”.