Фарме млека без млекаре

Бијељина – Иако Семберија важи за изразито пољопривредни крај који, како се воли истаћи, може да "храни" целу Босну и Херцеговину, парадоксално је да на овом подручју готово да не постоје прерађивачки капацитети за прераду домаћих производа, запошљавање радне снаге, те остваривање веће добити, што би, без сумње, у знатној мери допринело развоју целе регије.

Поред пропадања бијељинске шећеране, чији погони последњих петнаестак година мирују, те суноврата индустрије за прераду воћа и поврћа "Сава", која је под стечајем, Бијељина нема ни једну млекару, иако су овдашњи сточари, према проценама стручњака, у могућности да свакодневно на тржиште пласирају тридесет до педесет хиљада литара млека.

Овако, млеко произведено у Семберији завршава код прерађивача у Федерацији БиХ или Србији, одакле се поново враћа купцима у Семберији.

Само на фарми бијељинског Пољопривредног добра "Семберија" дневно се произведе око четири хиљаде литара млека и готово сва количина одлази на прераду у Тузланску млекару.

– Наше пољопривредно добро располаже са више од две стотине крава које су за мужу. Свакодневно Тузланској млекари испоручимо између три и три и по хиљаде литара млека. Реч је о изузетно квалитетном млеку са око 4,2 посто млечне масти – каже Чедо Стојановић, технички директор ПД "Семберија".

Слично је и са индивидуалним произвођачима који млеко предају на неколико откупних станица и које се даље прерађује углавном у Тузли или Грачаници.

У последњих неколико година било је покушаја да се прерада млека организује у приватним мини-млекарама, али због нерентабилности већина њих је престала са радом.

Љубо Малетић, власник некадашње мини-млекаре "Драгуљ" у Којчиновцу код Бијељине, каже да је, упркос силној жељи и напорима, био приморан да затвори млекару у којој је производио више врста млечних производа.

– Почео сам 2000. и радио пуних шест година, али сам због нерентабилности и гомилања губитака био приморан да затворим погон. Затворене су још две-три мини-млекаре које су радиле на овом подручју – истиче Малетић и за то окривљује, како каже, трговачки лоби у БиХ који је довео до ситуације да мали произвођачи нису могли да опстану на тржишту.

– Никако нисмо могли да конкуришемо великима. За то је најодговорнија власт јер није заштитила домаћу производњу а дозволила је постојање лобија који су у својим рукама држали увоз – наводи Малетић.

У општинској администрацији у Бијељини кажу да су свесни овог проблема, али да он не може бити решен без помоћи државе.

– Да би млекара била рентабилна, мора да буде капацитета од тридесет до педесет хиљада литара дневне прераде. Таква млекара могла би да снабдева ову регију, ширу околину и остварује доходак, те да тај новац остаје овде и, на крају крајева, имамо и интензивнији развој сточарске производње у Семберији. Уколико сточари буду млеко продавали само као основни производ, онда наша производња не може бити конкурентна – каже начелник Одељења за привреду општине Бијељина Цвијан Кокановић.

Због тога је, према његовим речима, потребна помоћ и подршка Владе Републике Српске али и државних органа БиХ како би се створио повољнији амбијент за улагање у ову област аграра.

– Проблем је што немамо подстицајне мере и системско решење за ову област. Постоје људи који имају новац и спремни су да га уложе управо у прераду млека, али наравно под условом да могу позитивно да послују и остваре профит. Проблем је, међутим, у надлежним институцијама у Републици Српској и на нивоу БиХ, од којих се не очекује да дају новац да би неко радио, већ само да створе боље услове пословања, повољан амбијент и омогуће олакшице како би привукли људе да се баве прерадом, а одговорно тврдим да таквих људи има – наглашава Кокановић.

И док трају расправе о томе како стимулисати улагање у ову област, Семберци млеко произведено готово пред кућним прагом купују и пију тек након прераде у неком другом месту, у којем остаје и добит. Истовремено ова грана сточарске производње је у сталном опадању, с тенденцијом лаганог, али сигурног одумирања.