Трагикомични реализам

ПОЗОРИШНА КРИТИКА
"Херој нације" Ивана М. Лалића је горко живописан, трагикомични текст који се оштро бави проблемом утицаја масовних медија на свакодневни живот. Постављајући у центар анализе породицу која постаје предмет скривене камере, писац црнохуморно представља и српски менталитет, примитивизам и лицемерје у породичним и пријатељским односима, као и прилично обесхрабрујуће друштвено-материјалне околности.

Редитељ Егон Савин представу није поставио пародично што би, можда, била очигледнија опција игре, већ се одлучио за успоравање темпа и брижљиво грађење мрачног апсурда и гротескности ситуације. На тај начин је дошло до редукције комичког потенцијала текста, али се, истовремено, формирао метафорички слој игре а значење текста је продубљено и надграђено. Главни ликови – Будимир (Јован Торачки) и његова супруга Десанка (Сања Микитишин), у основи су конципирани врло озбиљно, скоро реалистички. Глумци их обликују са нијансама гротескног израза али како они, базично, нису карикатуре, то их чини трагичнијима. Торачки сугестивно игра Будимира: од искрене понизности до тврдоглавог пркоса који га одводи у самоубиство. Лик Десанке је остварен нешто мање уверљиво јер га, у великој мери, гута глумичина пречеста и прегласна кукњава због измишљеног губитка супруга. У појединим сценама, када ова галама утихне, лик постаје опипљивији, нарочито у тренутку Десанкиног менталног пуцања пред камером, када глумица узбудљиво изражава потиснуту фрустрацију у браку јунакиње.

Југослав Крајнов карикатурално игра њиховог сина Љупчета, што је оправдано јер је он интригант и фолирант, односно није жртва у мери у којој то јесу његови родитељи. Наташа Луковић наступа у улози телевизијске новинарке Ленке, такође театрално, одсечно и круто, јасно наглашавајући одвратну блазираност и ароганцију медијских звезда. Мирко Пантелић комички пригушеније ствара лик веома пословног и прагматичног погребника. Та врста сузбијенијег, апсурдног хумора који се рафинирано излива из његове маске озбиљности, због своје слојевитости је ефектнија од поједностављене, транспарентне карикатуралности коју носе ликови Љупчета и Ленке.

Представа је, у извесном смислу, драматуршки магловита, јер у једном тренутку развоја догађаја постаје тешко пратити шта је реалност, а шта намештена игра. Но, ова конфузија је, у суштини, идејно оправдана, јер говори о укинутој граници између истинитог и лажног у свету медијски генерисаних илузија.

Изглед сцене је врло функционалан (сценографија Миодраг Табачки). Са једне стране је детаљно представљен ентеријер дома ове породице, наивно реалистички, до апсурда, док је, са друге стране, стилизовано назначена медијска експлоатација ситуације. Поједини детаљи у костиму, нпр. видно вештачки уметнути делови тела (сало, мишићи), заиста луцидно и дискретно истичу иманентну гротескност ликова (костимографија Јасна Бадњаревић).

"Херој нације" редитеља Егона Савина је, у целини посматрано, изузетно занимљива представа, стилски врло аутентична, због тог тензичног, мрачно апсурдног, трагикомичног реализма. Ова сложена вишезначна игра интензивно подстиче критичко промишљање утицаја масовних медија, опсесије телевизијским "ријалити шоу" емисијама и тривијалне екстазе пред кичем, што све суморно дефинише глобалну друштвену стварност.