Ворхол је био веома учтив

ЕКСКЛУЗИВНО
„Увек волим да оставим нешто иза себе”, каже чувени исландски уметник Гудмундур Гудмундсон Еро (1932), чија ће изложба акварела, колажа, сериграфија бити отворена сутра у 20 часова у галерији „Хаос” у сарадњи са Француским културним центром. Иза себе Еро ће овог пута оставити део своје колекције као поклон Музеју савремене уметности и галерији „Хаос”. Ликовни опус овог уметника чији надимак Еро на исландском значи „сада је тихо”, обухвата више хиљада слика и колажа посвећених великим тематским целинама, као што су рат, научна фантастика, политичка сцена, конзумеризам, историја, секс. Блиски естетици поп-арта и стрипа, Ероови радови тематски су везани за ироничне приказе владара савремене историје, политичку ситуацију или економску кризу, али се односе и на историју сликарства и омаж великим уметницима попут Пикаса.

За изложбу у галерији „Хаос” Еро је одабрао аквареле из циклуса „Ђаволи и прашина”, сериграфије из циклуса „Фаталне жене”, колаже, као и радове из циклуса „Пикасо у профилу“. Еро каже да свака његова слика почиње колажом, јер колаж је оригинал, а слике су копије колажа. Ероови радови налазе се у музејским колекцијама Париза, Њујорка, Мадрида, Рејкјавика… Излагао је са највећим именима попут Дишана, Макса Ернста, Ђакометија, Ман Реја, Ботера… У париском Бобуру следеће године биће приређена ретроспективна изложба Ероових колажа.

Ваше су слике ироничне хронике садашњице…

– Политичка сцена и њени актери одувек су били моја инспирација. Боравио сам недавно на Тајланду и видео да они само сликају храмове и религиозне мотиве. Њихове слике немају ништа са данашњим временом. На мојим платнима сада можете, на пример, да видите браћу Лиман чије су банке доживеле крах и тако осиромашиле на хиљаде људи широм света. У Мадриду сам ових дана изложио једно велико платно које се зове „Бог благослови Багдад”, као асоцијација на чувену реченицу „Бог благослови Америку”. То је слика која је инспирисана ситуацијом у Ираку.

Ко су жене ратници на Вашим сликама?

То су жене које су наоружане и боре се за своја права. Пре неки дан у Француској су биле велике демонстрације жена које су се бориле да имају исте плате као и мушкарци. Жене на мојим платнима држе оружје да би се браниле и од сексуалног криминала и осталих зала која могу да их снађу и обесправе у овом савременом свету.

Како се сећате америчких попартиста са којима сте се дружили?

Ја сам шездесетих година прошлог века био већ у Паризу и припадао сам групи фигуративаца. Тада је у Паризу било веома популарно апстрактно сликарство и било је веома добрих апстрактних уметника. Међутим, чинило ми се да у Паризу људи нису љубазни са странцима и уопште са другим људима. Ако би дошао код неког у студио, неко би можда рекао да га имитирам. Тако смо се ми фигуративци више приближили поп артистима у Америци. Када сам отишао у Њујорк, упознао сам и Ворхола, и Раушенберга, Розенквиста. Свако вече смо правили журке. Тада је све било јефтино. На пијаци бисмо за десет долара купили десет јастога и уз галон вина приређивали одличне вечере. Трошили смо 100 долара месечно што је за данашње младе људе наравно немогуће. Боравио сам у Ворхоловом чувеном студију „Фабрика”. Сећам се Ворхола као веома учтивог човека.

Која је разлика између америчког поп-арта и онога који препознајемо као Ероов поп-арт?

Припадам групи уметника блиских наративној фигурацији. Прошле године имали смо изложбу у париском Гран Палеу и ја сам тада рекао да поп-арт чине три слова и три елемента: једна рука, једна глава и једна воћка. За три елемента потребна су три минута да их погледате. Код наративне фигурације, слике су мало распричаније, има више ликова и детаља, сложенија је композиција. Фигуративна уметност саздана је од 17 слова и потребно је 17 минута да погледате такав рад!

Рођени сте на Исланду. Шта је викиншко у Вама?

Свакако потреба да стално путујем. У мом случају то је релација Париз–Тајланд–Шпанија, где имам кућу на мору међу стенама. Тамо немам ни телефон ни интернет. И то је моје омиљено место јер је тихо.

Које славне личности имају Ваше слике?

Између осталих, то су Џек Николсон и сада много спомињани Роман Полански.

Марија Ђорђевић