И тренинзи могу бити игра

После сваког успеха наших спортиста и освајања најсјајнијих медаља неки нови клинци почну да се интересују за тенис, одбојку, пливање, кошарку… Ипак, после почетног заноса и досађивања да их маме и тате упишу на неки спорт, малишани као да губе жељу за редовним тренирањем. Често постоји само амбиција родитеља да дете вежба и то дисциплину за коју од самог почетка није заинтересовано.

Савет је стручњака да тек после петог рођендана малишани могу бити спремни за организовано бављење спортом али и да се тада морају поштовати њихове, дечије, жеље. Понекад, деца могу и раније, већ од четврте године, да се кроз игру укључе у спорт, мада нека истраживања показују да највећи број њих, око 60 одсто, почне озбиљно да тренира између шесте и десете године.

О значају бављења физичким активностима готово да је све познато. За децу нарочито – због правилног раста, психофизичког и социјалног развоја. И то од најранијег узраста требало би да се усмере на бављење спортом.

У новије време, начин живота утиче да малишани од четири, пет година више сати проведу неправилно седећи испред компјутера, телевизијског екрана уместо што скакућу или трче у двориштима, у парку...

Код великог процента деце у нижим разредима основне школе је услед смањене физичке активности приметно лоше држање тела, равна стопала, други деформитети...

У тим случајевима препоручују се аеробне и вежбе за побољшање координације покрета. Свака физичка активност побољшава рад срца и плућа, телесну грађу, утиче на правилно држање, смањује проценат масног ткива, повећава гипкост зглобова, мишићну издржљивост, снагу, равнотежу, усаглашеност покрета, брзину реаговања… Доприноси развоју моторичких способности детета али и менталном здрављу.

Често се дешава да радознало дете жели да проба различите спортове. У томе га не би требало спутавати. Родитељи би требало да имају позитиван став према спорту, да уважавају одлуке клинца или клинцезе, да их подржавају и да се интересују за напредак. Такође, ако се изгуби утакмица, на такмичењу, уз тренера, мама и тата би требало да пруже главну подршку.

Спорт би у најкраћем, сматрају упућени, требало да се посматра да је ту да служи деци, а не деца њему. И осим што ће им улепшати детињство, јер малишани кроз игру а касније и озбиљније тренинге стичу спортски дух који карактерише етика, фер-плеј, тимски рад, промоција здравља, радост, забава али и поштовање правила, других учесника, редовна физичка активност утиче на њихово здраво и правилно одрастање.

Зато је свако одабирање пута да тренинзи задовоље неостварене амбиције родитеља погрешан. Најбољи спортисти постају они који иза себе имају квалитетан дугогодишњи рад, а који су, ипак, своје снове остварили личним, јаким унутрашњим мотивом и сопственом упорношћу, а не силом.