I treninzi mogu biti igra

Posle svakog uspeha naših sportista i osvajanja najsjajnijih medalja neki novi klinci počnu da se interesuju za tenis, odbojku, plivanje, košarku… Ipak, posle početnog zanosa i dosađivanja da ih mame i tate upišu na neki sport, mališani kao da gube želju za redovnim treniranjem. Često postoji samo ambicija roditelja da dete vežba i to disciplinu za koju od samog početka nije zainteresovano.

Savet je stručnjaka da tek posle petog rođendana mališani mogu biti spremni za organizovano bavljenje sportom ali i da se tada moraju poštovati njihove, dečije, želje. Ponekad, deca mogu i ranije, već od četvrte godine, da se kroz igru uključe u sport, mada neka istraživanja pokazuju da najveći broj njih, oko 60 odsto, počne ozbiljno da trenira između šeste i desete godine.

O značaju bavljenja fizičkim aktivnostima gotovo da je sve poznato. Za decu naročito – zbog pravilnog rasta, psihofizičkog i socijalnog razvoja. I to od najranijeg uzrasta trebalo bi da se usmere na bavljenje sportom.

U novije vreme, način života utiče da mališani od četiri, pet godina više sati provedu nepravilno sedeći ispred kompjutera, televizijskog ekrana umesto što skakuću ili trče u dvorištima, u parku...

Kod velikog procenta dece u nižim razredima osnovne škole je usled smanjene fizičke aktivnosti primetno loše držanje tela, ravna stopala, drugi deformiteti...

U tim slučajevima preporučuju se aerobne i vežbe za poboljšanje koordinacije pokreta. Svaka fizička aktivnost poboljšava rad srca i pluća, telesnu građu, utiče na pravilno držanje, smanjuje procenat masnog tkiva, povećava gipkost zglobova, mišićnu izdržljivost, snagu, ravnotežu, usaglašenost pokreta, brzinu reagovanja… Doprinosi razvoju motoričkih sposobnosti deteta ali i mentalnom zdravlju.

Često se dešava da radoznalo dete želi da proba različite sportove. U tome ga ne bi trebalo sputavati. Roditelji bi trebalo da imaju pozitivan stav prema sportu, da uvažavaju odluke klinca ili klinceze, da ih podržavaju i da se interesuju za napredak. Takođe, ako se izgubi utakmica, na takmičenju, uz trenera, mama i tata bi trebalo da pruže glavnu podršku.

Sport bi u najkraćem, smatraju upućeni, trebalo da se posmatra da je tu da služi deci, a ne deca njemu. I osim što će im ulepšati detinjstvo, jer mališani kroz igru a kasnije i ozbiljnije treninge stiču sportski duh koji karakteriše etika, fer-plej, timski rad, promocija zdravlja, radost, zabava ali i poštovanje pravila, drugih učesnika, redovna fizička aktivnost utiče na njihovo zdravo i pravilno odrastanje.

Zato je svako odabiranje puta da treninzi zadovolje neostvarene ambicije roditelja pogrešan. Najbolji sportisti postaju oni koji iza sebe imaju kvalitetan dugogodišnji rad, a koji su, ipak, svoje snove ostvarili ličnim, jakim unutrašnjim motivom i sopstvenom upornošću, a ne silom.