Кинези у колу са „Колом”

После Прага и Будимпеште, и у Београду ће нам се представити Централни фолклорни ансамбл из Кине на Данима кинеске културе. Синоћ су чланови тог ансамбла виђени у публици на концерту „Кола” на Коларцу, након чега ће „Коло” узвратити сутра увече у „Сава центру”. Живописне плесно-музичке слике са Далеког истока у суботу ће те моћи да виде и Новосађани, у Српском народном позоришту.

Гости из Пекинга су „репрезентација” кинеског фолклора, па отуд и ово партнерство са београдским ансамблом који овде има исти статус. Тако су Кинези били и на проби у „Колу”, свирали, играли, певали. Одржали прави мали концерт за домаћине, на којем су са једног инструмента, кажу монголског, „потекли” нама познати звуци „Мој, дилбере...” После су заједно кренули ка Ушћу, до беле лађе „Кеј” – на ручак и разгледање града, из „водене” перспективе. А када је кренула лађа, кренула је и хармоника...

Са гостима издалека требало је да се отиснемо тако близу, тамо где престаје Сава, па да приметимо колико је галебова, колико дивљих патака и разних птица ту око нас. Чак и један елегантни бели лабуд плови нам пред очима и пред објективима радозналих и раздраганих Кинеза. Име птице је и у мноштву поетичних и сликовитих наслова којима ће се представити овај ансамбл: „Небески пут”, „Балада среће”, „Цвркут птица”, „Десет хиљада коња у галопу”, „Преријски сан”... Кинези нам кажу да су дошли са програмом који је етнички мозаик фолклорних нумера које репрезентује осам национа из најмногољудније земље на свету.

Не знамо још са каквим ће се фолклорним пртљагом, крајем идуће зиме, „Коло” представити њиховој публици. Тек, засад је извесно да ће они ићи тамо после већ уговорене турнеје по Јапану. На београдској лађи била је и Десанка Ђорђевић, педагоги етнокореолог, некад истакнути члан „Кола”, а међу младим колегама популарна Лејди Дејзи, која нам је испричала:

– Далеке 1955. године били смо на турнеји по Кини, дугој три месеца. Гледао нас је и Мао Цедунг. С нама је све време био и њихов војни ансамбл. Понешто смо учили једни од других, али када је дошло време растанка, они су нас изненадили програмом који је био невероватна репродукција онога што смо тамо изводили. То је било тако вешто урађено да смо сами себе препознавали на сцени.

Како је весело почело, „крстарење” се тако и завршило: и једни и други ухватили се у коло, чуо се понеки звиждук играча, док се брод од силине плеса љуљушкао...