Kinezi u kolu sa „Kolom”

Posle Praga i Budimpešte, i u Beogradu će nam se predstaviti Centralni folklorni ansambl iz Kine na Danima kineske kulture. Sinoć su članovi tog ansambla viđeni u publici na koncertu „Kola” na Kolarcu, nakon čega će „Kolo” uzvratiti sutra uveče u „Sava centru”. Živopisne plesno-muzičke slike sa Dalekog istoka u subotu će te moći da vide i Novosađani, u Srpskom narodnom pozorištu.

Gosti iz Pekinga su „reprezentacija” kineskog folklora, pa otud i ovo partnerstvo sa beogradskim ansamblom koji ovde ima isti status. Tako su Kinezi bili i na probi u „Kolu”, svirali, igrali, pevali. Održali pravi mali koncert za domaćine, na kojem su sa jednog instrumenta, kažu mongolskog, „potekli” nama poznati zvuci „Moj, dilbere...” Posle su zajedno krenuli ka Ušću, do bele lađe „Kej” – na ručak i razgledanje grada, iz „vodene” perspektive. A kada je krenula lađa, krenula je i harmonika...

Sa gostima izdaleka trebalo je da se otisnemo tako blizu, tamo gde prestaje Sava, pa da primetimo koliko je galebova, koliko divljih pataka i raznih ptica tu oko nas. Čak i jedan elegantni beli labud plovi nam pred očima i pred objektivima radoznalih i razdraganih Kineza. Ime ptice je i u mnoštvu poetičnih i slikovitih naslova kojima će se predstaviti ovaj ansambl: „Nebeski put”, „Balada sreće”, „Cvrkut ptica”, „Deset hiljada konja u galopu”, „Prerijski san”... Kinezi nam kažu da su došli sa programom koji je etnički mozaik folklornih numera koje reprezentuje osam naciona iz najmnogoljudnije zemlje na svetu.

Ne znamo još sa kakvim će se folklornim prtljagom, krajem iduće zime, „Kolo” predstaviti njihovoj publici. Tek, zasad je izvesno da će oni ići tamo posle već ugovorene turneje po Japanu. Na beogradskoj lađi bila je i Desanka Đorđević, pedagogi etnokoreolog, nekad istaknuti član „Kola”, a među mladim kolegama popularna Lejdi Dejzi, koja nam je ispričala:

– Daleke 1955. godine bili smo na turneji po Kini, dugoj tri meseca. Gledao nas je i Mao Cedung. S nama je sve vreme bio i njihov vojni ansambl. Ponešto smo učili jedni od drugih, ali kada je došlo vreme rastanka, oni su nas iznenadili programom koji je bio neverovatna reprodukcija onoga što smo tamo izvodili. To je bilo tako vešto urađeno da smo sami sebe prepoznavali na sceni.

Kako je veselo počelo, „krstarenje” se tako i završilo: i jedni i drugi uhvatili se u kolo, čuo se poneki zvižduk igrača, dok se brod od siline plesa ljuljuškao...