НЕУСТАВНО ОДУЗИМАЊЕ ИМОВИНЕ

Сигурно смо сви видели на вестима нове успехе наше полиције, тужилаштва и министарства правде у новим епизодама дугогодишње серије о борби против организованог криминала. Ти успеси се највише виде кроз нову одузету имовину особакојесу оптуженеза кривична дела организованог криминала и за остала дела за која се може одузети имовина по сходном закону. Наизглед је овде све у реду и заиста треба громогласно подржати вољу да се примени најригорознија мера којом се сече у саму основу криминала, а то је његова финансијска корист. Уосталом, организовани криминал је један од највећих проблема које су нам деведесете завештале а који је успео да се прилагоди и чак просперира у нестабилним условима српске транзиције. Зато је овакав закон и био преко потребан српском правосуђу. Међутим, начин на који се ова борба спроводи може,нажалост,да створи више проблема него користи и да на крају криминалци добијуи обештећења која ће грађани морати да плаћајуиз буџета.

Проблем је у више ствари. Као прво,уопште се не може рећи да је јасно дефинисано кривично дело организованог криминала;код нас је малтене свака влада доносила своју дефиницију,што кроз Кривични законик, што кроз Законик о кривичном поступку или кроз Закон о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала. Ове дефиниције су међусобно различите и остављају на избор тужиоцу коју ће применити. Најшира је онаса којом може највише да се „добаци” а то је дефиниција из трећег поменутогзакона. Она дефинише организовану криминалну групу као најмање три особекојесу учиниледело за које је запрећена казна од најмање четири године. Таква дефиниција,поред тога што организовану криминалну групу поистовећује са саизвршилаштвом или удруживањем ради вршења кривичних дела,практично покрива више од 70 одстокривичних дела из КЗ-а. То даје још једну самовољност тужиоцу,а то је да ли ће кривично дело бити третирано као „регуларно” по КЗ-у или као „организовано”. Вероватно ће један од критеријума, у ово време кризе, бити и имовинско стање оптуженог, кад ниједан други није прописан. Оваква дупла арбитрарност је против правне сигурности и по нашем Уставу (члан 34) и што је још важније против је Европске конвенције о људским правима (члан 7).

Даље, када тужилацдело квалификује као „организовано” онда је довољно само подизање оптужнице да би се покренуо поступак одузимања имовине и то не оне која је прибављена делом већ важи претпоставка да је сва имовина оптуженог проистекла кривичним делом уколико не докаже супротно. Тај поступак доказивања порекла имовине у пракси се дешава само кроз поступакпривременог одузимања имовине који тужиоци из неког занимљивог разлогавеома користејер је више од 90 одстоодузете имовине до сада дошло из привременог одузимања. Привремено одузимање даје невероватно овлашћење Дирекцији за управљање одузетом имовином да прода или поклони привремено одузету имовину пре него уопште дође до правоснажног окончања пресуде за кривично дело. То значи да би се неком одузела и продала његова имовина довољно је само да се подигне оптужница против њега. Уколико је циљ привременог одузимања спречавање продаје имовине и чињење ње недоступном властима, онда је билодалеко сразмерније увести меру забране располагања имовином за време трајања кривичног поступка. Пошто то није урађено, привремено одузимање имовине и њена каснија продаја је против Првог протокола Европске конвенције о људским правима. Уосталом, ваљда јелогично питати како нешто можете да продате а да нисте власник те ствари.

Онда није ни чудо зашто су италијански тужиоцирекли нашој министарки правде када је била у посети Италији да би волели када би и они имали такав закон какав српски тужиоци имају на располагању. Такав закон не само данемају Италијани него нико у Европи,и то не због тога што имају претераних скрупула према организованом криминалу већ затошто не желе да им пресуде падну и да криминалци добију обештећења у Стразбуру.

Не сме се дозволити да грађани опет финансирају криминалце и да се наше правосуђе још једном деградира. Зато морамо назвати ствари правим именом. Овај закон је донет како би се евентуално неки део буџетске рупе финансирао имовином проистеклом из организованог криминала, јер боље је да се терет кризе премести на криминалце него на поштен свет. О томе опет сведоче изјаве „надлежних” који кажуда држава овим законом може добити „цирка” две милијарде евра што је опет,по речима надлежних,исто онолико колико тражимо од ММФ-а. Нема разлога да се сумња у начелну добронамерност овакве политике. Ипак, у томе се не може ићи преко једне линије коју постављају људска права која имају и криминалци.Та права, веровали или не, не даје држава па она не може ни да их узме већ их сви стичемо самим тим што смо људи и то је једна лекција коју сви морамо да научимо да је не би плаћали са каматом касније.

Правни форум