Музеј детињства за малу историју

Изложба „Преузете успомене – фото-архив Музеја детињства Владимира Перића” позивала је пролазнике ових кишних октобарских дана кроз излоге Музеја примењене уметности у Београду да уђу у овај простор и погледају је. Пошто је 2006. године завршио десетогодишњи рад под псеудонимом „Талент Фактори”, Владимир Перић је отпочео нови десетогодишњи пројекат „Музеј детињства”, који је пред нама још данас.

Основ овог work in progress рада чини збирка потенцијалног музеја са неколико стотина хиљада предмета, које је уметник сакупљао током претходне две деценије на бувљим пијацама. На изложби у Београду, Перић фотографије комбинује у инсталације и тако омогућава заборављеним предметима да се поново „произведу” као део уметничког рада.

Владимир Перић је студирао графику и фотографију на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду 1986–1996, самостално је излагао под псеудонимом Талент 19 пута и 47 пута колективно; од 1996. до 2006. наступао је као члан групе „Талент Фактори” представљајући се 20 пута самостално и 69 пута колективно. Добитник је „Политикине” награде из Фонда Владислав Рибникар 2006. за изложбу „Made in Yugoslavia”, одржану у Галерији „Хаос”.

Изложбу у Музеју примењене уметности Владимир Перић је у разговору за „Политику” представио овако:

– Ова поставка је само један сегмент „Музеја детињства”. Нисам аутор фотографија представљених на панелима од којих се, сваки, односи на један период живота детета: рађање, одлазак код доктора, боравак у школи, санкање, музицирање... већ сам их откупио на бувљацима, сортирао и такав пројекат нудим публици. Цела колекција је много већа, а сада је изложен само  пресек фото-архива „Музеја детињства”, који обухвата период 1880–1980.  На овом пројекту сам почео интензивно да радим 2006. године и он не подразумева само фото-архив, него и колекцију играчака, школског прибора, спортских реквизита, касица, лектире, албума са сличицама... свега што је обележило наше детињство.

Како ће Ваш уметнички пројекат изгледати 2016?

Са мојим претходним пројектима, овај најновији, „Музеј детињства”, чиниће трилогију. Те, 2016, направићу рекапитулацију свега што сам прикупио. Имам позив да део колекције коју видите изложим наредне године и у Бањалуци.

Шта Вам значе награде и да ли су нешто промениле у Вашем животу?

У првом стваралачком периоду нисам добијао награде, као „Талент Фактори” смо добили три-четири награде, „Политикина” награда је дошла за поставку „Made in Yugoslavia” ( у Галерији „Хаос”) која је ретро-ангажована, окренута распаду Југославије. Код мене се ништа приватно није променило после те награде, али многим другим људима и институцијама она је значила и више су почели да воде пажњу о томе што радим. У том смислу је дошло до промена. Наравно, свака награда прија.

Шта је, у ствари, циљ „Музеја детињства”?

Цео пројекат је опомена друштву да се могу разликовати две врсте историје: велика и мала. Велика историја је наша културна баштина према којој смо често немарни, а мала историја указује на то шта смо носили од гардеробе, чиме смо се играли, какве слаткише смо јели, каква је била амбалажа... Њу чине разне ствари које нестају са нама. Оног момента кад нестане колективно сећање, нестаје и мала историја. Са великом историјом то није случај. Пројекат је посвећен управо зато малој историји и опомена је друштву да мора да поведе рачуна баш о њој, јер ће нас свет и по томе ценити. Мора постојати адреса где ће све овакве ствари завршити. Обратио сам се граду Београду поводом иницијативе да уметнички пројекат „Музеј детињства” прерасте у реалну институцију која би требало да живи сама за себе. Те колекције које сада имам постале би заиста музејске, мада ни сам нисам сигуран да је то могуће остварити. Овде, понекад, ни људски живот не вреди много, па зашто би онда вредела успомена на њега?