Нецана чипка као државни дар

Помало заборављене домаће рукотворине – традиционални српски пешкир у златовезу или показивач за књигу и подметачи за чаше са елементима тканице – неки су од поклона са којима гости однедавно одлазе из Владе Србије. Захваљујући заједничком пројекту Националне службе за запошљавање и Етномреже, четрдесет жена из неразвијених општина Бела Паланка, Књажевац, Кладово, Неготин, Кучево, Велико Градиште, Оџаци и Бор ангажовано је да прави ексклузивне производе за протокол владе.

У Хрватској постоји уредба да јавна предузећа као пословни поклон могу да користе само традиционалне производе своје земље. Иако делује сасвим логично, код нас то није пракса.Зато, ваљда, није нимало лак пут до добро упакованих рукотворина са амбалажом и сертификатима које служе као репрезентативни поклони, доприносе промоцији туризма и позитивном имиџу земље.

– Обишли смо Србију и установили да се традиција изгубила, а место рукотворина су заузели дорађени кинески и индијски производи. Да бисмо очували културно наслеђе, организовали смо курсеве за жене у свим крајевима земље, набавили им опрему и помоћ приликом промоције да бисмо добили квалитетне производе – каже Софија Арсић, координатор Етномреже, која је основана уз подршку УСАИД-а, с намером да промовише рукотворине и очува традиционални начин израде сувенира, кућних и одевних предмета.

Уз помоћ Министарства културе, обновљене су старе технике нецане чипке и златовеза, који је нестао и чије тајне израде ниједна жена у Србији није знала. Група жена из Великог Градишта своје производе је базирала на тканици. Плетиље из Књажевца самоницијативно раде реплике чарапа из тамошњег музеја. У Мађарској, на пример, држава упошљава жене да годишње направе одређен број реплика и едукују одређен број оних које би се даље бавиле тим техникама, јер се тако се чувају знања и мотиви. Занимљиво је да су за прављење простирки, капа, рукавица од ваљане вуне (прве текстилне технике познате у историји човечанства) доведене Мађарице да обучавају жене широм Србије. 

– Показало се да је производња рукотворина перспективна, али недовољно развијена привредна активност која пружа могућност за економско оснаживање и самозапошљавање жена. У сеоском домаћинству би требало да буде већа зарада од рукотворина, које се понуде гостима него од ноћења. Имао добрих примера, где жене раде за општину и цркву, као у Кладову или Зајечару. Неопходна је сарадња са локалном самоуправом и то треба поставити као стратешки циљ на нивоу целе Србије – каже наша саговорница.

Иако су рукотворине одличан начин за запошљавање жена са села, изискују мала улагања, а пружају обиље могућности агротуризма, код нас се на њих плаћа ПДВ као на фрижидер или аутомобил. Ако би се укинуо ПДВ на рукотворине, тај недостатак у буџету не би био значајан али би за произвођаче вероватно био конкретан помак и назнака да неко размишља о њима и да им је стало до тога што се ради. А то тренутно није случај.

Етномрежа, која окупља хиљаду жена организованих кроз задруге или удружења, настоји да, осим код произвођача, гради свест институција и потрошача о потреби очувања традиционалних техника. Као богатство различитости и аутентичности, оне су на Западу веома цењене и вешто се користе за промоције на националном нивоу. Колико се о томе код нас брине најбоље говори податак да за пред Универзијаду било планирано да шефовима делегација страних земаља буде поклоњен, не неки етнопроизвод, већ лаптопови. Као да је Србија одувек била земља ИТ индустрије, а да то наши преци нису знали.

М. Авакумовић