Necana čipka kao državni dar

Pomalo zaboravljene domaće rukotvorine – tradicionalni srpski peškir u zlatovezu ili pokazivač za knjigu i podmetači za čaše sa elementima tkanice – neki su od poklona sa kojima gosti odnedavno odlaze iz Vlade Srbije. Zahvaljujući zajedničkom projektu Nacionalne službe za zapošljavanje i Etnomreže, četrdeset žena iz nerazvijenih opština Bela Palanka, Knjaževac, Kladovo, Negotin, Kučevo, Veliko Gradište, Odžaci i Bor angažovano je da pravi ekskluzivne proizvode za protokol vlade.

U Hrvatskoj postoji uredba da javna preduzeća kao poslovni poklon mogu da koriste samo tradicionalne proizvode svoje zemlje. Iako deluje sasvim logično, kod nas to nije praksa.Zato, valjda, nije nimalo lak put do dobro upakovanih rukotvorina sa ambalažom i sertifikatima koje služe kao reprezentativni pokloni, doprinose promociji turizma i pozitivnom imidžu zemlje.

– Obišli smo Srbiju i ustanovili da se tradicija izgubila, a mesto rukotvorina su zauzeli dorađeni kineski i indijski proizvodi. Da bismo očuvali kulturno nasleđe, organizovali smo kurseve za žene u svim krajevima zemlje, nabavili im opremu i pomoć prilikom promocije da bismo dobili kvalitetne proizvode – kaže Sofija Arsić, koordinator Etnomreže, koja je osnovana uz podršku USAID-a, s namerom da promoviše rukotvorine i očuva tradicionalni način izrade suvenira, kućnih i odevnih predmeta.

Uz pomoć Ministarstva kulture, obnovljene su stare tehnike necane čipke i zlatoveza, koji je nestao i čije tajne izrade nijedna žena u Srbiji nije znala. Grupa žena iz Velikog Gradišta svoje proizvode je bazirala na tkanici. Pletilje iz Knjaževca samonicijativno rade replike čarapa iz tamošnjeg muzeja. U Mađarskoj, na primer, država upošljava žene da godišnje naprave određen broj replika i edukuju određen broj onih koje bi se dalje bavile tim tehnikama, jer se tako se čuvaju znanja i motivi. Zanimljivo je da su za pravljenje prostirki, kapa, rukavica od valjane vune (prve tekstilne tehnike poznate u istoriji čovečanstva) dovedene Mađarice da obučavaju žene širom Srbije. 

– Pokazalo se da je proizvodnja rukotvorina perspektivna, ali nedovoljno razvijena privredna aktivnost koja pruža mogućnost za ekonomsko osnaživanje i samozapošljavanje žena. U seoskom domaćinstvu bi trebalo da bude veća zarada od rukotvorina, koje se ponude gostima nego od noćenja. Imao dobrih primera, gde žene rade za opštinu i crkvu, kao u Kladovu ili Zaječaru. Neophodna je saradnja sa lokalnom samoupravom i to treba postaviti kao strateški cilj na nivou cele Srbije – kaže naša sagovornica.

Iako su rukotvorine odličan način za zapošljavanje žena sa sela, iziskuju mala ulaganja, a pružaju obilje mogućnosti agroturizma, kod nas se na njih plaća PDV kao na frižider ili automobil. Ako bi se ukinuo PDV na rukotvorine, taj nedostatak u budžetu ne bi bio značajan ali bi za proizvođače verovatno bio konkretan pomak i naznaka da neko razmišlja o njima i da im je stalo do toga što se radi. A to trenutno nije slučaj.

Etnomreža, koja okuplja hiljadu žena organizovanih kroz zadruge ili udruženja, nastoji da, osim kod proizvođača, gradi svest institucija i potrošača o potrebi očuvanja tradicionalnih tehnika. Kao bogatstvo različitosti i autentičnosti, one su na Zapadu veoma cenjene i vešto se koriste za promocije na nacionalnom nivou. Koliko se o tome kod nas brine najbolje govori podatak da za pred Univerzijadu bilo planirano da šefovima delegacija stranih zemalja bude poklonjen, ne neki etnoproizvod, već laptopovi. Kao da je Srbija oduvek bila zemlja IT industrije, a da to naši preci nisu znali.

M. Avakumović