Sumrak fudbalskog boga

Sve je teklo ka tome, nezavisno od toga da li je rečno korito bilo veštački iskopano. da voda baš u tom pravcu teče, zbog čega su mnogi dizali uzbunu, ili je tako priroda odredila, da Argentina trijumfalno uplovi u Eldorado. Činilo se da su njeni zatočnici toliko moćni da mogu i planine da pomeraju, da pregaze okeane i da ništa i niko ne može da ih zaustavi.

A podvizi ravni Herkulovim. Izbačena na produžetke Zelenortska Ostrva, koja su je dva puta stizala na putu u osminu finala. Onda uklonjen Egipat, iako je vodio s 2:0. Švajcarska je u četvrtfinalu izjednačila na 1:1, a onda odolevala s čovekom manje sve 112. minuta. Pa u polufinalu Engleska, dok je kiptela od želje za osvetama raznih vrsta (od političkih do čisto fudbalskih), a povela je s 1:0. Međutim, „gaučosi” su je pregazili, mada je izgledalo da potkivaju mrtvog konja, jer je vreme radilo protiv njih.

I, na kraju, finale. Retka prilika da se ostane na svetskom tronu na koji se popela pre četiri godine u Kataru. Pre nje su to uspeli samo Italija (1934. i 1938) i Brazil (1958. i 1962), ali bilo je to još dok se vojevalo za staru krunu (pehar nazvan Zlatna boginja, pošto je na njemu bila predstavljena starogrčka boginja pobede Nika). Od kako se 1974. dodeljuje novi trofej to nikome nije pošlo za rukom.

Ka zamislivim i nezamislivim dostignućima Argentinu je vodio ne bilo ko nego lično fudbalski bog kako su počeli da oslovljavaju Mesija. Kad joj ne ide dovoljno je da on blagoizvoli da „ubaci u veću brzinu” i protivnik je oboren na obe plećke. Talasi sreće su bili toliko jaki da su uklanjali s puta i najutvrđenije obale. Na ovom šampionatu njemu je, između ostalih titula, čiji je spisak toliki da bi mu pozavideli i najuspešniji vladari iz starih epoha, dodato i: igrač s najviše utakmica na svetskim prvenstvima i strelac najviše golova na njima! A verovatno bi mu najvredniji dragulj na skiptru bilo: jedini dva puta kapiten svetskog prvaka!

Međutim, ništa od toga se nije dogodilo. Argentina u finalu ne samo da nije imala snagu bujice, nego je presušila!? Za 90 minuta nijednom nije šutnula na španski gol, nastavilo se tako i u prvom produžetku (za to i može da se nađe opravdanje, jer je pri kraju drugog poluvremena ostala s igračem manje), a da ume da igra fudbal podsetila je posle primljenog gola. Međutim, sreći kao da je dojadilo da je vadi kao kestenje iz vatre.

Bog Mesi, a s njim i ceo Panteon argentinskih nižih božanstava, doživeo je sumrak. Kao da ih je sve do jednog u isti čas začarao neki volšebnik, pa su ostali bez svojih moći.

To, verovatno, neće da umanji epitete, kojima je kićen Mesi. Već se „zaboravilo” da je jedini fudbaler, koji nije iskoristio dva penala iz igre na svetskim prvenstvima, a da ih je od ukupno osam samo četiri pretvorio u gol. Nekog drugog bi to ocrnilo za ceo život (u našem slučaju Stojković, Mijatović...). Ali, Mesi je, od kada je kročio na veliku scenu, marketinški zlatni rudnik, pa se svaki njegov potez se poistovećuje sa suvom genijalnošću. Čak je gotovo nepristojno da se posumnja da od njega nije bilo boljeg fudbalera u istoriji.

Da se ne pozivaju u pomoć stari fudbalski spisi o Peleu, Di Stefanu, Čarltonu, Bekenbaueru, Krojfu (o neopravdano zaboravljenim Zeleru, Rivelinu, Kopi ili Šekularcu, da se i ne govori) ili da se ne bi dovodila u pitanje verodostojnost mitova iz doba kada nije bilo ni televizije, a kamoli interneta (Andrade, Meaca, Leonidas, Hidegkuti itd) još je mnogo onih koji se sećaju kakvi su fudbalski čarobnjaci bili Brazilci Ronaldo i Ronaldinjo ili kakav je bio na prethodna dva šampionata Mbape). Bili su to asovi, koji su pokretali ceo tim, a Mesi je karijeru sagradio na tome što je ceo tim igrao za njega. Kad su iz Barselone otišli Čavi i Inijesta ona s „najboljim ikada” više nije bila strah i trepet. Ni PSŽ, a bili su mu saigrači još Mbape i Nejmar, nije dotakao zvezde. Da se Argentini nije posrećilo da postane svetski prvak 2022. završio bi karijeru (što je već i nameravao) u Maradoninoj senci, jer je sve džaba bez titule svetskog prvaka s reprezentacijom.

Za razliku od Argentine, koja se, mimo svog običaja, povukla i sve nade polagala u penale, Španija je, kao i uvek, igrala Špansku partiju. U šahu je to otvaranje (1. e4, e5, 2. Sf3, Sc6, 3. Lb5), koje vodi u otvorenu igru, strateški jedno od najbogatijih. U fudbalu španska reprezentacija baš tako i igra: raznovrsno, kombinatorno, razvija partiju u kojoj svaka figura (fudbaler) može da bude i strelac, a ne samo one teške. Novi svetski prvak nema klasičnog centarfora (nema ga ni Argentina), ali i sa strane, i kroz sredinu strpljivo traži (i nalazi) pukotinu (trajnu ili privremenu) u bedemu pred protivničkom tvrđavom.

Nekad Španiji treba manje vremena, nekada više (protiv „plavo-belih” čitavih 106 minuta), ali joj retko ko odoli.

Začuđuje nešto drugo. U polufinalu je Engleska platila ceh protiv Argentine, jer je prešla na čuvanje rezultata (1:0), čim je tu prednost stekla u 55. minutu. U finalu je Španija dugo tražila slabu tačku Argentinaca i kad ju je našla preuzela je englesku taktiku „na sigurno”. Sačuvala je taj jedan dragoceni gol preimućstva, ali je Argentina, i to s igračem, manje oživela, razgoropadila se i u nekoliko mahova mogla da izjednači.

Pitanje na koje može samo selektor Skaloni da odgovori je da li je po sopstvenom planu Argentina gotovo celu utakmicu provela na svojoj polovini ili ju je na defanzivu naterao od prvog minuta protivnik. Isto tako i De la Fuente da li su se u finišu drugog produžetka Španci svesno opredelili za odbranu stečenog ili su Argentinci, kad su osetili sopstvenu krv, iscedili poslednje atome snage da nanesu kakav-takav udarac (izjednače) suparniku.

Pošto se u savremenom sportu priznaju samo uspesi (pojedinačne nagrade su dodeljene fudbalerima iz pobedničke ekipe, što ne znači da su oni i najbolji u kategoriji za koju su nagrađeni, na primer, što  je neka ekipa primila najmanje golova ne mora da je to zasluga golmana, nego odbrane pored koje protivnik nije stvorio šansu) sada će u modi da bude sve špansko. Oni su u ovoj ulozi već bili (2008. evropski prvaci, 2010. svetski, 2012. ponovo evropski), pa su ostali bez tih položaja. Ono što je uspelo nekome je već prošlost, pa treba da se istražuje dalje, a ne da se od podražavanja očekuju isti takvi ili slični uspesi. Mi već dugo ne idemo u neispitane oblasti, što je jedan od razloga zašto se od podsmehivanja našoj reprezentaciji zbog poraza od Zelenortskih Ostrva na priprema za Svetsko prvenstvo, sada divimo toj ekipi. A ona, i još neki autsajderi, koji su na XXIII svetskom prvenstvu obelili svoj obraz, sigurno nema bolje uslove i tradiciju od nas.