Дневник једне труднице

Обожавам тај фамозни Сајам књига. Крв у венама ми расталаса метеж, гужва, гуркање испред популарних штандова, толико књига на гомили, и то све под једним кровом. Адреналин ми диже хрпа ускомешаних слова и збир интелигенције у епицентру Београда. Ма, ко би издржао толику количину памети у само неколико сати. Трудим се да се са покојом књигом испод мишке избавим из овог вртлога, да не би било – уби ме прејака реч. Додуше, посустајем у маратонској шетњи по халама. Моји хобитски табани овога пута издржаше тек само један круг. Прескачем бестселере и нобеловце, а поглед заустављам на практичнијим насловима – у стилу: Ви и ваше дете, Правилан одгој новорођенчади, Календар трудноће, Мој педијатар и остале такозване "беби" књиге. Не знам где се изгуби онај истраживачки дух и драматург у мени. Моја беба се радује само духовитом и лаком штиву. Грашке зноја клизе ми низ лице, а пада ми и чудна идеја на памет како бих радо од толико књига направила малу хоклицу да предахнем јер нигде столице на видику.

Сваке године пред крај октобра обузме ме неко посебно узбуђење. Тада почиње фешта у славу књиге, нашег најбољег пријатеља, као што су нас, последње примерке пионирске генерације, учили у школи. Увек се питам да ли је то истинско интересовање за књигу или помодност? Да ли су то они исти људи које свакодневно сусрећем у пролазу? Да ли су то они исти које у саобраћају радо грдим или они који не стају на пешачком прелазу да пропусте трудницу, или можда они који на вратима самопослуге не читају упутства, па уместо да врата "гурају", они их "вуку". Да ли у том реду за књиге стоје људи којима бих свакодневно дала похвалу за глупост, примитивизам, похлепу, неучтивост, неваспитање... Или су то нека сасвим друга лица која не виђам обичним данима, или су то моји стари добри познаници по књизи, који изгледа живе на некој сасвим другој планети, а које срећем једанпут годишње између гондола књига, носева забијених међу шарене корице.

Велика берза "паметних" дела пружа илузију једној трудници да живи у неком сасвим другачијем свету у којем сви читају књиге. У том свету куће су сазидане не од малтера и цигле већ од књига. Иначе, где би сви ти папири стали, када живимо у малим становима у којима се једва нађе места за кисели купус и зимницу? То је свет писаца, умних људи, високе интелигенције... Али, такође, то је и свет богатих у којем увек има новца за хлеб, комуналије и омиљено штиво. То је неки бољи свет Алисе у земљи чуда у који радо свраћају занимљиве фаце чије погледе увек разумете.

Али чудо ко и свако чудо за три дана. Илузија нестаје као ударцем дланом о длан. Чим сам  из свог магичног света ишетала изван обећаних сводова у спољни свет, да бих,  је л’ те, удахнула мало свежег ваздуха и пронашла адекватно место за свој незаустављиви "риголето", дочекаше ме мириси роштиља, звук родне ми "ћирилице" и неке не баш пријатне фаце. Е, то се зове буђење и освешћивање. Ето, зато ми је лепо међу књигама и страсним читаоцима, па макар они били и лажни. Јер, свет без књига јесте свет без светлости. Уосталом, није ли тачна она мисао да што се наше познанство с добрим књигама више шири, то ужи постаје круг људи са којима нам је пријатно да комуницирамо.

Можда сам баш због тога ових дана мање толерантна и више раздражљива. Више запажам, све ми смета, неправду више осуђујем. Надам се да то није од вишка књига. И Гете је вероватно мислио на то када је рекао "има књига од којих сазнајемо све, а ипак на крају не схватамо ништа".