Радници

Од оног дана кад су запослени у раковичкој фабрици мотора дошли испред тадашње федералне скупштине да протестују као радници, а, после говора Слободана Милошевића, вратили се кући као Срби, све је било спремно за ратна дејства под националистичком еуфоријом и девастацију националне привреде. Кад су се српски радници после ратова суочили са стварношћу у којој неупоредиво више заједничког имају са радницима на супротној страни него са сународницима који су их бодрили за рат, друштвена имовина, која им је барем номинално припадала, претворена је будзашто у приватну, а они су се нашли на улици. То је наше данашње друштвено стање, а то је и ситуација у филму „Стара школа капитализма“ (који се приказује у оквиру 50. Октобарског салона у Музеју „25 мај”) Желимира Жилника који је и у њему, како с правом за себе тврди, „хроничар времена“.

Крлежа, не на једном месту и не само у „Заставама“, говори о томе како с пушкама у руци радници и сељаци, с обе стране, битку бију против оних с којима деле суштински исте проблеме и имају исте интересе, а зарад интереса оних који су им заправо заједнички непријатељи. У једном скорашњем интервјуу Жилник каже следеће: „Наводна вековна мржња јужнословенских народа је апсолутно идеолошки конструкт владајућих слојева. А велики део најригиднијих слојева у екс-Југославији не само да је преживео него је постао новобогаташки слој. Дакле, они су успели да растуре земљу, да се обогате и да гурну ван сцене милионе радних људи.“ На једном сајту младих анархиста пише ово: „Нације су производ револуција банкара и остале буржоазије против феудалаца пре четири века, људи постоје много дуже.“

„Стара школа капитализма“ отвара, за нови српски филм затомљено, поглавље о уништавању производње и обесправљивању радника. Оно што је код нас национално специфично јесте то што Жилник назива старом школом, односно дивљим капитализмом који, за разлику од оног на развијеном западу континента, нема никакве обавезе према раднику. Ова стара школа капитализма подразумева с друге стране радника лумпенпролетера, неразвијене свести и неорганизованог у борби за своја права. Не само немоћног да своја права оствари, него и неспособног да их прозре.

Радници су на цедилу. Плате нису примили – ни сами се не сећају откад. Власника предузећа, које је купио за ситне паре, више и не виђају. Погони су уништени и они решавају да узму барем нешто од оног што им припада. Руше једну од зграда погона и односе цигле. Затим, из куће власника реквирирају нешто намештаја. Гладни су, бедни и сентиментални. Кад им власник понуди неки слабо плаћен а мукотрпан посао, они му све праштају. То је, укратко, оно што приказује филм „Стара школа капитализма“. Радници се не боре, по себи, за радничка права, него, свако за себе, за прилику да заради неку цркавицу како би преживео. Нема солидарне свести, коју Маркс назива класном, нема политичког захтева, нема морала. То је стање ствари у нехуманим условима. 

У документаристичко-лудичком маниру, Жилник у филм уводи стварне ликове који, презентујући себе у задатој ситуацији, играју улоге. Играјући улоге, они, у ствари, приказују једну могућу и вероватну ситуацију у којој се иначе нису задесили.

Ратибор Тривунац гине на крају филма. Њему се сваки траг губи на једној њиви на којој се разносе делови његовог тела, пошто га је прегазио комбајн. Покушавајући да организује раднике у побуни, овај је млади анархиста пао као жртва пакта између власника и радника. Док у Музеју „25. мај” гледамо овај филм, добро нам је познато да је Тривунац, припадник Анархолибералистичке иницијативе, у притвору под оптужбом за кривично дело међународног тероризма, које оптужени одриче, а поводом бацања два Молотовљева коктела на зграду грчке амбасаде крајем августа, у знак протеста према грчкој влади која у затвору држи побуњене студенте. У филму смо видели и снимак Ратибора Тривунца кад пали америчку заставу као протестни гест поводом посете Србији потпредседника САД Џозефа Бајдена. Том приликом био је полицијски приведен и редитељ Желимир Жилник јер је снимао тај догађај. Тај снимак је постао интегрални део филма „Стара школа капитализма“.

Стварност и стварне личности уписане су у најновији Жилников играни филм као документи времена онако како је за нашу новију кинематографију то до овог тренутка било непојмљиво. Ту, у лику, речима и импровизованим делима савременика, наше је време изражено у свом суштинском проблему: наше друштво нити живи од свог рада, нити у њему постоји радништво.

Шта је то експлоатација? Шта је то отуђење? Шта је то капитал? Штити ли држава искључиво интересе богатих? Која је улога синдиката? Шта да се ради? Све су то заборављена питања на која нас подсећају овај филм и новоуспостављена стара школа капитализма. Без производње, а са огромним бројем незапослених, са понижавајућим положајем радника и запостављеном идејом радништва, нити има будућности српског друштва, нити има етике у њему.