Radnici

Od onog dana kad su zaposleni u rakovičkoj fabrici motora došli ispred tadašnje federalne skupštine da protestuju kao radnici, a, posle govora Slobodana Miloševića, vratili se kući kao Srbi, sve je bilo spremno za ratna dejstva pod nacionalističkom euforijom i devastaciju nacionalne privrede. Kad su se srpski radnici posle ratova suočili sa stvarnošću u kojoj neuporedivo više zajedničkog imaju sa radnicima na suprotnoj strani nego sa sunarodnicima koji su ih bodrili za rat, društvena imovina, koja im je barem nominalno pripadala, pretvorena je budzašto u privatnu, a oni su se našli na ulici. To je naše današnje društveno stanje, a to je i situacija u filmu „Stara škola kapitalizma“ (koji se prikazuje u okviru 50. Oktobarskog salona u Muzeju „25 maj”) Želimira Žilnika koji je i u njemu, kako s pravom za sebe tvrdi, „hroničar vremena“.

Krleža, ne na jednom mestu i ne samo u „Zastavama“, govori o tome kako s puškama u ruci radnici i seljaci, s obe strane, bitku biju protiv onih s kojima dele suštinski iste probleme i imaju iste interese, a zarad interesa onih koji su im zapravo zajednički neprijatelji. U jednom skorašnjem intervjuu Žilnik kaže sledeće: „Navodna vekovna mržnja južnoslovenskih naroda je apsolutno ideološki konstrukt vladajućih slojeva. A veliki deo najrigidnijih slojeva u eks-Jugoslaviji ne samo da je preživeo nego je postao novobogataški sloj. Dakle, oni su uspeli da rasture zemlju, da se obogate i da gurnu van scene milione radnih ljudi.“ Na jednom sajtu mladih anarhista piše ovo: „Nacije su proizvod revolucija bankara i ostale buržoazije protiv feudalaca pre četiri veka, ljudi postoje mnogo duže.“

„Stara škola kapitalizma“ otvara, za novi srpski film zatomljeno, poglavlje o uništavanju proizvodnje i obespravljivanju radnika. Ono što je kod nas nacionalno specifično jeste to što Žilnik naziva starom školom, odnosno divljim kapitalizmom koji, za razliku od onog na razvijenom zapadu kontinenta, nema nikakve obaveze prema radniku. Ova stara škola kapitalizma podrazumeva s druge strane radnika lumpenproletera, nerazvijene svesti i neorganizovanog u borbi za svoja prava. Ne samo nemoćnog da svoja prava ostvari, nego i nesposobnog da ih prozre.

Radnici su na cedilu. Plate nisu primili – ni sami se ne sećaju otkad. Vlasnika preduzeća, koje je kupio za sitne pare, više i ne viđaju. Pogoni su uništeni i oni rešavaju da uzmu barem nešto od onog što im pripada. Ruše jednu od zgrada pogona i odnose cigle. Zatim, iz kuće vlasnika rekviriraju nešto nameštaja. Gladni su, bedni i sentimentalni. Kad im vlasnik ponudi neki slabo plaćen a mukotrpan posao, oni mu sve praštaju. To je, ukratko, ono što prikazuje film „Stara škola kapitalizma“. Radnici se ne bore, po sebi, za radnička prava, nego, svako za sebe, za priliku da zaradi neku crkavicu kako bi preživeo. Nema solidarne svesti, koju Marks naziva klasnom, nema političkog zahteva, nema morala. To je stanje stvari u nehumanim uslovima. 

U dokumentarističko-ludičkom maniru, Žilnik u film uvodi stvarne likove koji, prezentujući sebe u zadatoj situaciji, igraju uloge. Igrajući uloge, oni, u stvari, prikazuju jednu moguću i verovatnu situaciju u kojoj se inače nisu zadesili.

Ratibor Trivunac gine na kraju filma. Njemu se svaki trag gubi na jednoj njivi na kojoj se raznose delovi njegovog tela, pošto ga je pregazio kombajn. Pokušavajući da organizuje radnike u pobuni, ovaj je mladi anarhista pao kao žrtva pakta između vlasnika i radnika. Dok u Muzeju „25. maj” gledamo ovaj film, dobro nam je poznato da je Trivunac, pripadnik Anarholiberalističke inicijative, u pritvoru pod optužbom za krivično delo međunarodnog terorizma, koje optuženi odriče, a povodom bacanja dva Molotovljeva koktela na zgradu grčke ambasade krajem avgusta, u znak protesta prema grčkoj vladi koja u zatvoru drži pobunjene studente. U filmu smo videli i snimak Ratibora Trivunca kad pali američku zastavu kao protestni gest povodom posete Srbiji potpredsednika SAD Džozefa Bajdena. Tom prilikom bio je policijski priveden i reditelj Želimir Žilnik jer je snimao taj događaj. Taj snimak je postao integralni deo filma „Stara škola kapitalizma“.

Stvarnost i stvarne ličnosti upisane su u najnoviji Žilnikov igrani film kao dokumenti vremena onako kako je za našu noviju kinematografiju to do ovog trenutka bilo nepojmljivo. Tu, u liku, rečima i improvizovanim delima savremenika, naše je vreme izraženo u svom suštinskom problemu: naše društvo niti živi od svog rada, niti u njemu postoji radništvo.

Šta je to eksploatacija? Šta je to otuđenje? Šta je to kapital? Štiti li država isključivo interese bogatih? Koja je uloga sindikata? Šta da se radi? Sve su to zaboravljena pitanja na koja nas podsećaju ovaj film i novouspostavljena stara škola kapitalizma. Bez proizvodnje, a sa ogromnim brojem nezaposlenih, sa ponižavajućim položajem radnika i zapostavljenom idejom radništva, niti ima budućnosti srpskog društva, niti ima etike u njemu.