Crveni tepih

Redovno prolećno zasedanje Narodne skupštine počelo je ove nedelje veoma teatralno. Prvi put ispred Doma skupštine bio je prostrt crveni tepih, a uz njega raspoređeni gardisti da, poput voštanih figura, ne trepnu dok pored njih prolaze narodni poslanici. Tu ceremoniju nalaže novi Zakon o Skupštini.

Oni za koje je ova novina nešto pozitivno u našem političkom životu, kao argument tome u prilog navode da se tako postupa i u drugim evropskim zemljama. Pri tom zaboravljaju da je u tim zemljama ovakav oblik ceremonijalnosti nasleđen, da je prihvaćen kao nešto što dolazi iz prošlosti, te da je njegova glavna karakteristika drevnost. Kod nas, međutim, starostavnu ceremoniju zakon propisuje kao novinu.

Crveni tepih, uobičajen danas prilikom kulturnih svečanosti, poput filmskih festivala u Berlinu, Kanu i Sopotu, ili prilikom dodele Oskara, ima, kaže se, simboličko značenje. Ali ta i takva simboličnost odnosi se uvek na određenu grupu ljudi kojoj se pridaje značenje i značaj odabranosti. Od onoga ko prođe prostrtim crvenim tepihom ne može se očekivati da, makar i simbolično, ne oseti gordost. Zastiranje pred Domom Narodne skupštine ritualni je pokušaj da se narodnim poslanicima uz status odabranosti apriorno obezbedi osećaj gordosti.

Da je pravedno i dobro da crvenim tepihom hodaju ili svi ili niko, jasno je još od najstarijeg zapamćenog pominjanja ove prostirke u političkom kontekstu. Ono pripada tragediji „Agamemnon“, prvom delu trilogije „Orestija“ kojom je Eshil osvojio glavnu nagradu 458. pre Hrista.   

Dočekavši pred dvorima Agamemnona pri povratku iz Troje, njegova žena Klitemnestra, piše Eshil, kaže mu, kako prevodi Koloman Rac, sledeće: „Nemoj, kralju, na tle stat tom nogom svojom, pobjednicom Ilija“ –  a zatim se obraća sluškinjama koje nose prostirke – „Ta rekoh vam da sagovima pokrijete zemlju, put. Nogostup nek se smjesta stvori skerletan, da u dom preko nade pravda vodi ga!“ Na to, Agamemnon odgovara ovako: „Ta samo boga ide takva pošta, čast. Krasotam’ tim šarenicama šarijem smrtniku meni nije stupat bez straha... Ne holit, kočit se – dar božji najljepši je.“ Posle kraćeg ubeđivanja, praćen Klitemnestrom, Agamemnon će, izuven, preći preko postavljenih tepiha, a sluškinje će ih za njima smotati. Već tu naziru se političke implikacije zastiranja staze po kojoj hodaju samo odabrani. Klitemnestra je licemerna kad o onom koji gazi crvenim sagom govori kao o pravedniku u koga se polažu nade, ali tradicija joj omogućuje da svoje licemerje zaogrne uobičajenim značenjem. Agamemnon prozire da su te reči puko laskanje, zato i pominje oholost i strah; upravo strah od prazne oholosti, od teatralizacije politike. Njegov govor je govor političkog pozorišta koje raskrinkava teatralizovanu politiku. (Ne treba smetnuti s uma da je Eshil iste godine kad je osvojio nagradu upravo zbog „Orestije“ morao i da emigrira iz Atine.)

Na skerletni sag ispred Doma Narodne skupštine srpski poslanici su reagovali različito, a tri izjave su od posebnog dramskog značaja za ovaj teatralni slučaj. Predsednica skupštine Slavica Đukić-Dejanović je rekla da novi protokol doprinosi dostojanstvu skupštine. To su reči Klitemnestre prema kojima pravda prodire preko nade crvenog tepiha. Dragan Marković Palma, predsednik Jedinstvene Srbije, rekao je da crveni tepih zaslužuju samo narodni heroji, a da narodni poslanici nisu heroji. To su donekle reči Agamemnona. Predsednik Liberalnodemokratske partije Čedomir Jovanović protokol je, pak, dramaturški definisao kao „teatralnost na ivici kiča“, kojom se parlamentarizam u Srbiji ne poboljšava.

Ako ostavimo po strani pitanje ukusa, da li je posredi kič ili ne, nesumnjivo je da je reč o teatralizaciji politike. Njena bit je, kao što je već rečeno, suprotna biti političkog teatra.  

Političko pozorište čini prozirnom političku mahinaciju, teatralizacija politike stvara uslove za neprozirnost. Političko pozorište prikazuje političare kao ljude u akciji, u teatralizovanim oblicima politike političari, izuzeti iz akcije, stoje tu kao spomenici ideja. Najzad, kako u svojoj „Istoriji političkog pozorišta“ o tome piše Zigfrid Melhinger, političko pozorište se od nepolitičkog razlikuje po tome što publiku pretvara u javnost, u skup kritički mislećih. Cilj teatralizacije u politici je da javnost pretvori u puko gledalište.

Ma koliko to na prvi pogled izgledalo neznatno, postavljanje crvenog tepiha ispred Doma Narodne skupštine ozbiljan je vid teatralizacije našeg političkog života. U korenu te, kao i svake druge, teatralizacije politike nalazi se volja za suzbijanje kritičkog mišljenja o zloupotrebama vlasti. Umesto političke akcije koja obezbeđuje dostojanstveniji život građana, nudi se ceremonija koja tu dostojanstvenost obezbeđuje sama sobom, na svojoj metafizički neprozirnoj osnovi. Samo treba verovati u to! Političko pozorište je pre svega savremeno pozorište; teatralizacija politike je pre svega aktuelna politika.

Temeljna tema političkog pozorišta, tvrdi Melhinger, jeste politički moral. Šta je, pak, tema teatralizacije politike? Ništa drugo do izuzimanje teme političkog morala iz političkog života, makar i nakratko. Nije slučajno da se rimski papa kreće po skerletnom sagu. Njegova nepogrešivost je neumitna; ko u nju sumnja, sumnja u sopstvenu veru! To je karakter i političke teatralizacije koja ubeđuje da je stvar politike u veri u insignije države.

„Nadležnost pozornice počinje tamo gde se završava delokrug pravosuđa“, kaže Šiler. Teatralizacija politike počinje tamo gde je još uvek nadležno pravosuđe.