У храму Првог амандмана

Од нашег дописника из Вашингтона

„Према извештају који је ове недеље објавила ’Ревија америчког новинарства’, за 93 одсто продатог тиража новина данас може да се захвали отмичарима који уз помоћ насловних страна доказују датум када су снимили свој видео-захтев за исплату да би ослободили таоца... Иако велика већина Американаца вести данас конзумира преко Интернета или телевизије, мала али лојална заједница криминалаца још постојано купује новине, сматра аутор студије и професор журнализма на Колумбија универзитету Луис Ридл. Они су ниткови, али нека их Бог благослови што спасавају нашу професију...”

Ово је почетни пасус из текста са насловне стране „Онион” магазина, америчке сатиричне ревије која се бесплатно дели на метро станицама у већим градовима. Дели се зато што је то једини начин да одређени број страница папира на којима су одштампани његови текстови стигне у руке читалаца. А њих је сигурно много више него радозналих путника подземне железнице, јер је „Онион” (лук, оно поврће које изазива сузе), доступан и на Интернету.

Драстична, али у основи тачна, дијагноза професије и бизниса, добила је некако у исто време потврду у вести да „Њујорк тајмс” планира да своју редакцију смањи за још сто новинара (слична редукција спроведена је прошле године). Прво на добровољној бази, уз отпремнине, а потом и отпуштањима. Они који сматрају да су подобни за овај одстрел имају 45 дана да се одлуче. „Надам се да неће бити отпуштања, али можда ћемо морати да им прибегнемо”, цитиран је извршни уредник најутицајнијег америчког дневника, чији свакодневни тираж још није пао испод једног милиона продатих примерака (недељом 1,4 милиона), али је на поузданом путу да дотле дође, пошто број купаца и претплатника из године у годину опада за неколико процената.

После ове рунде рационализације, у редакцији ће остати 1.250 новинара. То је и даље највише што овде има једна редакција – у другима их је максимално 750 – али дупло мање него што је у легендарном „Тајмсу” било само пре девет година, на почетку овог миленијума.

Са овом сатиричном проценом која није баш сасвим фантазија и невеселом најавом нових отпуштања у еснафу, које су ме подсетиле на сличну ситуацију код куће, запутио сам се у „Њузеј” (Newseum), вашингтонски музеј професије и еснафа који још није само експонат, али је можда на путу да постане.

(/slika2)Упутио сам се у само срце америчке престонице, у Пенсилванија авенију, исти булевар на којем је и Бела кућа, на пушкомет од Капитола, седишта Конгреса, дакле у окружењу власти, која је новинарству увек главна тема, али, бар овде, никада савезник или партнер.

„Њузеј” је импресивно, сасвим модерно здање од челика и стакла, на чијем прочељу доминира огромни мермерни део, џиновска плоча (20 метара висока и тешка 50 тона, касније сазнадох) на којој је уклесано тачно 45 речи Првог амандмана на амерички устав, који је, још пре 200 година, успоставио пет слобода – религије, говора, штампе, окупљања и подношења поднесака властима – које су темељ америчког политичког система и политичке културе, не додуше ни данас без полемика имају ли те слободе границе, кад је реч о порнографији, насиљу у филмовима и на телевизији, ношењу оружја и сличном.

„Њузеј” је у ствари нека врста храма Првог амандмана, који, изузетним богатством експоната, показује историју постигнућа цивилизације које је настало да би било хроничар историје.

Од драгоцених примерака првих новина (у облику књиге) из Немачке, старих пет векова, па до свакодневно допуњаваних насловних страна са свих континената (укључујући и „Политику”), уз артефакте са догађаја који су подизали штампане тираже или гледаоце држали прикованим за ТВ екране (један део Берлинског зида, део деформисаног антенског предајника са једне од кула Светског трговинског центра срушених сада већ историјског 11. септембра, изрешетани новинарски комби из Босне, потлеуша у којој је у некој америчкој забити становао терориста који је убијао писмима бомбама и штошта још) – посетиоцу се нуди узбудљив и, уз помоћ најновијих информатичких технологија, интерактиван увид у историју новинарства и историју кроз новинарство.

Ту је и галерија која се бави гангстерима и новинама, великим шпијунским аферама (изложена су и врата хотела „Вотергејт” који је био предмет највећег подвига америчког истраживачког новинарства које је срушило једног председника), а изложена је и једна писаћа машина. „Због млађих посетилаца, који не знају шта је то”, објаснио ми је мој лични водич за ову прилику, кустос Џон Мејнард.

Спонзори појединих галерија су познате медијске куће и магнати, од Руперта Мардока и његове Њуз корпорације, до Сиулцбергерових из „Њујорк тајмса”, Блумберга, Херста и других. Спонзори који су имали пара, јер је зграда „Њузеја” коштала 450 милиона долара, од чега је само за плац на којем је плаћено сто милиона.

У оквиру музеја је, као његов главни патрон, и Фридом хаус, главни амерички промотор демократије и медијских слобода широм света, који саставља своју годишњу листу стања тих слобода на свим меридијанима, бојећи глобус бојама од зелене – апсолутних слобода, до црвене, подручја репресивних режима. Потражио сам Србију. Обојени смо жуто, са оценом 39 од максималних сто.

Али да ли сам добио одговор на питање због којег сам се и запутио у „Њузеум” – да ли ће, и када ће, наш еснаф постати истински музејски експонат.

И јесам и нисам. Понуђен је само део одговора који се односи на Америку. У њему се каже да су америчко новинарство и новински бизнис и здрави и болесни: дневно се прода око 50 милиона примерака новина и издавачи су, у целини, у прошлој години остварили двоцифрене профите. Али многи су у великим проблемима, нарочито дневници у великим урбаним центрима (читај Њујорк, Вашингтон, Лос Анђелес, Чикаго...). У целој професији, чак једна четвртина радних места која су постојала 2001. биће укинута до краја ове године.

Интернет је, каже се даље, променио све, а поготово стари пословни модел по коме ми продајемо речи читаоцима, а читаоце оглашивачима. И оглашивачи и читаоци сада имају већи избор: компјутерске екране.

Укратко, све више Американаца (а то важи и за остатак света, од кога нисмо изузетак) обавештава се преко Интернета. А тамо су главни садржаји – баш оно што ми произведемо. То значи да нас све више читају – али све мање купују.

Па је главни проблем сада како растући број „онлајн” читаоца убедити да реч „free“, која у исто време значи и слободан и бесплатан, треба да задржи само прво значење. Иначе ћемо у догледно време заиста сви завршити само као експонати у овом или неком другом „Њузеју” – или ће нас, како поручује „Онион”, куповати само зликовци да би доказивали датум када су снимили свој захтев за откуп.