Зид је био полиглота

Кад сам га видио први пут, и Зид и ја били смо још у пуној снази: средином осамдесетих. Он је имао 25 година, ја четрдесет. Подигнут је 1960, једнога дана и једне ноћи; пјесник би казао, „Ниоткога из дубине гледан, зид један...“ Стих је много љепши, и умјесто зида у стиху стоји облак.

Уистину, облачно је било над ДДР-ом скоро увијек. Облачан је био и дан кад смо се мој пријатељ, издавач и аутор Ненад Поповић, и ја његовим аутомобилом возили према истоку; Рајхстаг, остао нам је с лијеве стране, ми смо ишли према Бранденбуршким вратима. Одједном, окомито преко алеје, пред нама се испријечи Он. Госпон Зид. Улица је ту престајала; била је широка, лако је било замислити густ промет који је некоћ њоме текао. На примјер, још у доба када су срце града Берлина, којега Хитлер никада није покорио, новински издавачи, највеће банке били на Потсдамском тргу у који се улијевало 27 трамвајских линија, а који је сада, средином осамдесетих, био једна ливада; евентуално остаци остатака, један тријем некоћ познатог хотела „Еспланада”. Причало се да у тријему живи неки чудак са својом козом. Берлин је увијек био пун чуда.

Данашњи, преуређени Потсдамер плац изгледа као руска ракетна база из шездесетих.

Но највеће, премда и најтужније, берлинско чудо био је Зид.

Тај нам се препријечио на путу, као големи балван од бетона. Видјели смо „Volkospoliziste” како цупкају у својој караули; у Берлину знају пухати хладни вјетрови. Попели смо се и ми на једну осматрачницу, наравно на западној страни. Улазнице нису наплаћиване, нисмо у Рагузи.

Већ смо у Берлину и гледамо, запрепаштени, у његову знаменитост. Средином осамдесетих она се доима једнако онако стаменом и трајном као Минчета и зидине дубровачке.

Но те се ноћи, средином осамдесетих, пуцало око Зида, код Потсдамског моста. Било је и жртава. У ствари, пуцало се око Зида скоро увијек од шездесете наовамо, и увијек је било жртава. Ту је пало неколико стотина неуспјелих пребјега.

Памтим своју реакцију: То не може бити! То не може тако остати! Јер је потпуно сулудо!

Зечеви, можда плашљиви али паметни, нису држали баш ништа до људских подјела и њихових зидова. Цијело вријеме скакутали су амо-тамо, преко најчуваније границе на свијету, из једног блока у други. Прије бих рекао, били су одважни.

Но требат ће још пуних пет година да се зечевима придруже и људи.

Зид је са западне стране био јако ишаран; практички, ниједан његов центиметар није био без неке поруке: зват ћу их, по славном филму, њемачким графитима..

Али Берлин, тај тешко брањени оток у мору хладнога рата, управо је због своје физичке затворености његовао интернационализам каквог у Европи тада није било. Тај је оток био уистину свјетски град. У њему су се склонили амерички војници који нису хтјели у Вијетнам; такођер и њемачки младићи који нису хтјели у Bundeswehr. Берлинска сцена била је остала жива и потентна, као у златним двадесетим, у оним годинама које су тако зачарале једног Фасбиндера. Додуше, сам Александарплац био је туга и јад. Био је на истоку, што није добра препорука. Но тргови обично не бјеже.

Отуд су и графити на Зиду били исписани на свим могућим језицима. Берлински зид био је полиглот; уистину, ту су, на површју Зида, у најживљим бојама, шумјели сви језици модернога Бабилона, или модерне Содоме; потоње би Фасбиндер више цијенио.

Један од натписа добро сам упамтио, не само зато што сам га прилично добро могао разумјети. Он је, наиме, био исписан на језику „југославенских народа и (неких) народности“, који је у том моменту, средина је осамдесетих, још увијек  један, премда вриједан, језик, с више имена. Одмах након пада Зида, распао се и тај један и једини језик. Тај један и једини језик прогони данас цијели чопор од неких пет или шест језика; свакако у случају тих „прогонитеља“, не ради се о зечевима.

Но премда се тај један и једини језик распао, натпис који сам прочитао на западној страни берлинскога Зида разумјели би, чак и кад то изричито не би хтјели, сви виновници његова расапа у нашој бившој домовини. Има у свијету таквих случајева, премда их морамо сматрати бизарним, и то што таквих случајева напросто има, није неки доказ у њихову корист. Дакле, нажалост, има таквих језика.

Но враћам се анонимном пучком мајстору и његовој поруци.

Укратко, на Зиду се кочила сажета формулација која је ишла овако: „ЈЕБО ЗИД!“

У јарко шареној полиглотији, гдје је, дакако, као и увијек, доминирао енглески (FUCK THE WALL! – у бескрајним се варијантама и верзијама на њему љескао Шекспиров профињени инструмент), на истакнутом мјесту, као да се хтјело одати поштовање једном ипак егзотичном језику, истицала се и наша, домаћа ријеч. Паче, реч. Јако је она дејствовала, те је уједно била и прилично знаковито учинковита.

Мислим да порука није била исписана у духу „војничког хумора“, нити шатровачком напросто. Била је више од тога, била је меланколична. Та је порука била геста резигнације. То је онај тренутак просвјетљења (lucida intervalla!) када анонимни, народни мајстор схвати, те одбаци на сметлиште ону четку којом је контурирао своју поруку, и то је баци  од гађења помијешаног с резигнацијом, и једном дозом меланколије. У осамдесетим већ се стало угађати инструменте за Балкан-блуз, премда су тек врло ријетки могли појмити да су ти инструменти нишанске справе, оркестрација да ће бити врло богата, и веома – звучна. Укратко, из рушевина једнога Зида, из симболичног пепела једног сустава који није могао преживјети, као многима пожељне Жар-птице, осовљују се, подижу у злокобне окомице, многи зидови. Сад је на реду Босна као финале овог невеселог „неимарства“.

У тој прегнантној поруци – „Јебо Зид!“ – можда је било већ и сазнање да ће тај Зид (једном) пасти, али да ћемо ми, на нашим странама, ношени големим ентузијазмом због тог његовог пада, подићи нове зидове, и до данас дижемо их све нове и нове. Ентузијазам може свашта учинити, и нарочито, починити.