И ја сам ангажовани посматрач

Ових дана из штампе је изашла књига Алексе Ђиласа „Из емиграције”, у издању „Службеног гласника”. У књизи је сакупљен богат материјала из рада српске демократске емиграције.

У првом уводнику „Наше речи” из 1948. године стоји да „они који мисле да раде у будућности морају бити начисто са оним што је било у прошлости”. Може ли ова књига представљати оправдање за овакву реченицу?

Неки од људи који су у то давно време покренули „Нашу реч” били су у демократској опозицији и пре Другог светског рата. На пример, њен главни уредник Десимир Тошић. Али, и они који се раније нису политички ангажовали увиђали су да пут у демократију води не само кроз борбу против тадашње једнопартијске диктатуре у земљи, већ и кроз одбацивање свих покушаја обнове старог поретка. Био бих веома задовољан ако би моја књига „Из емиграције” била подстицај да се коначно окренемо будућности. Јер код нас се данас не само потпуно некритички приказује међуратна Југославија, већ се огромна енергија троши на продужавање – засад, срећом, само у медијима – партизанско-четничког грађанског рата.

Књига је састављена тако да се добије увид у 43 године постојања часописа „Наша реч”, са избором текстова који заокружују слику о Вашем деловању у емиграцији. Предговор је написао Десимир Тошић 1999. године, мислите ли да би предговор за ову књигу написан данас изгледао друкчије?

Верујем да би у основи био исти. Једино би се Десимир још више гневио што Србија недоследно развија демократију и споро прави привредне реформе. Знате, он је био, с једне стране, човекољубив и добродушан, а с друге, строг и љутица. Али, на неки начин је стекао право да нас грди. Па он је посветио борби за демократску Србију више од седамдесет година свог живота – пре рата је већ у Трећој мушкој гимназији у Београду био члан омладинске организације Демократске странке, а писао је и држао предавања све до своје смрти, до прошле године.

Милован Ђилас каже: Губитак домовине спада у највеће несреће. Ова реченица објављена у „Нашој речи” као да је предвидела усуд данашње Србије?

Није све тако црно. Мој отац такође пише како демократе и када су ван земље у суштини нису емигранти јер „нису прекинули везу са слободарским токовима свог народа и човечанства – токовима непресушним, који у свакој новој етапи сабирају нова врела и пробијају дотрајале, насилне бране”. Зар ово нијепозив на одупирање судбини?

Књигу сте посветили успомени на Ванета Ивановића?

Прошло је десет година од Ванетове смрти и наше пријатељство ми изгледа све необичније. Поред велике разлике у годинама – четири деценије! – и разлике у пореклу и начину живота биле су огромне. Јер Ване је био бродовласник који је највећи део живота провео у високом енглеском друштву. Али, идеје могу да зближе веома различите људе – у нашем случају, то је била вера у демократију и југословенство. Код Ванета је она била у пуном складу са његовим дивним карактером – срдачним, добронамерним, пуним оптимизма (омиљена реч му је била „колосално”).

„Наша реч”, часопис који је синоним наше западне емиграције, представљао је политичку радионицу доступну свим емигрантима бивше Југославије, нарочито Србије, како би, по Вашем мишљењу, изгледао, и да ли би уопште опстао, часопис-радионица доступан данашњим теоретичарима демократије који нису „по мери”?

„Наша реч” такође није била „по мери” – не само једнопартијском режиму у земљи, већ ни већем делу српске емиграције који је духом био у прошлим временима. О хрватским екстремистима и да не говорим. „Наша реч” се одржала захваљујући спремности једног броја људи да без икакве накнаде самопрегорно дела и доприноси ради једног далеког циља – демократске Србије и Југославије. Данас су услови за рад неупоредиво повољнији, али би било много теже наћи људе спремне на жртве и одрицања.

Кад Вас је Десимир Тошић први пут срео записао је: познавалац два страна језика, енглеског и немачког, истанчаног изражавања на српскохрватском, познавање светске књижевности, укључујући и модерну, познавање историје, социологије, филозофије, заинтересован за бављење спортом – Алекса нас је просто збунио. У међувремену сте докторирали, написали много књига, одржали многа предавања, због чега се данас званично не ангажујете у политици?

Писање о политици је врста политичког делања, зар не? Француски социолог Рејмон Арон рекао је за себе да је ангажовани посматрач. Ако бих видео да нешто стварно могу да изменим, ангажовао бих се непосредно. Но, не верујем да ће се то догодити.

Да ли сте још увек Југословен?

Да.

Душица Милановић

----------------------------------------------------

Милошевић и Космет

Како коментаришете тврдњу да је Косово изгубио Слободан Милошевић?

Као покушај да се каже да би се политиком уступака и попуштања, кроз договор и споразум, постигло више за Србију. Рекао бих да сада постоји национални консензус да се води умерена политика према Косову, али је наша позиција неупоредиво слабија него крајем осамдесетих када је Милошевић дошао на власт. Поука? Право време за компромисе је онда када си јак, а политичка вештина мало вреди ако се не антиципира развој догађаја.