Апотекари из контејнера не траже рецепт

– Не бринете да овај лек може некога да убије? 

– Лек неће да кокне, ал’ сиромаштво ’оће – узвикује свој рекламни слоган пијачни самоуки фармацеут Буђа, покушавајући у четвртак да на Каленићу прода лек за снижење крвног притиска „приленап”, коме је рок трајања истекао децембра 2004. године. Кутија је отворена и у стању распадања, недостаје упутство, а када сам питао Буђу да ли би смео да попије таблету за санирање благих и тешких хипертензија, забринуто је одговорио:

– Како ћу, кад ми лекар није прописао.

Буђа је лек добио од колегинице, која продаје неколико тезги даље, у пакету са дечјим луткама, браон завесом коју је бацила домаћица са Душановца, пеглом која се одупире свим законима логике, јер Буђа доказује недоказиво – да тај стари апарат још ради на струју – и томовима љубавних романа који распредају углавном сличну фабулу, о распуштеницама које летују на Хавајима и тамо се спанђају са препланулим хирургом за пластичне операције.

И Буђа је преплануо, с тим да он никако не очекује да ће доживети хепиенд као у херц романима. Продаја лекова за њега је тек споредна делатност, с обзиром на то да његов секнхенд пијачни минимаркет на Каленићу има импресивни асортиман: компилацију песама извесне коврџаве Јагоде, са хитом „Дођи ми преко пенџера”, неколико дуксева које је покупио пошто је заронио у дедињске контејнере, а као ексклузивитет на тезги, истакао је најке из доба Карима Абдула Џабара, пронађене код Плавог моста, које је један педесетогодишњи интелектуалац без посла купио за 100 динара.  

Пре неколико дана, Буђа је, као и неколико продаваца у делу пијаце где се продају старе ствари, на тезги имао кутије антибиотика и пилуле за грло.

– Дођу господа, виде датум производње, а онда купе, па гутају или сисају. Како дођем до лека, ја га продам за 30 динара. Не тражим им рецепт. Шта ће људи? Овај „приленап” данима неће нико да узме, ваљда због датума.

Обећао ми је да ће да га повуче из продаје, али, за сваки случај, узео сам кутију, јер је једна пензионерка, са поприличном диоптријом, почела да загледа лек и преврће по новчанику. Остала је без отровних таблета, снизиће притисак негде другде, али је ипак купила црвену јакну коју су растргли мољци, за 100 динара.

Обећао сам гастарбајтеру из села код Сурдулице, на привременом раду у Београду, да га нећемо фотографисати у замену за причу: Како медикаменти из контејнерских веледрогерија доспевају на тезге београдских пијаца.

Буђа није дилер на црном тржишту лекова, нема ту завере о продаји прокријумчарених медикамената из Бугарске, Румуније и Турске, која је цветала прошлог лета у источној Србији, када су пијачни терапеути ваљали „вијагру”, „мидол”, „андол”, „ацетисал”, лекове за штитну жлезду, гастритис и сличне бољке. Негде у то време, на граничном прелазу Прешево, заплењене су 853 кутије различитих врста лекова, које нису пријављене царинским органима. Међу спорним лековима било је и 600 кутија „трамадола“, који се налази на списку опојних дрога, као и 20 кутија „лекотама“, који се убраја у психотропне супстанце.

Кокетирање сурдуличког уличног апсолвента хемије са фармацеутским бизнисом започело је када је, упадајући једне ноћи у канту београдске Градске чистоће, приметио кесу у којој је пронашао десетак кутија лекова. Чим нађе лек, он га изложи на тезги. И не тражи рецепт. Господа, тако он зове своје сталне муштерије, данас немају пара ни за лекове.

– Ја им нудим пилуле из контејнера, не бијем их да их купе. Сав овај крш је из канти. Канте су данас право богатство за сиротињу – открива Буђа трговачки прагматизам који је стекао пошто је пре више од годину дана напустио заборављени југ Србије, довезао се до Београда, закупио шупу у Маринковој бари, лутао по Београду за послом, а када је укапирао да га никада неће пронаћи, кренуо је у пословну авантуру. Из контејнера од Каленића до Калемегдана, од Плавог моста до Медаковића, од Дедиња до Сењака, од новобеоградских блокова до Бежанијске косе, он формира дневне залихе које сутрадан ујутру пласира на сиротињско тржиште за пропалу београдску средњу класу. И, ако ћемо искрено, то је заиста црно тржиште, како за дилера текстила, гвожђурије и пилула, тако и за оног типа који је спаковао прастаре патике, отишао кући да их опере, пресрећан што ће наредних годину дана спринтовати од Каленића ка ничему, у црним најкама из Буђине богате контејнерске колекције.

Када прикупи дневни пазар, Буђа одлази у месару, накупује десетак кила најјефтиније кобасице, која у свом саставу садржи таман онолико опасних материја као она кутија „приленапа” која је пет година, пошто јој је истекао рок трајања, путовала од канте до канте, затим се спусти пешке до аутобуске станице и пошаље пакет за жену и четворо деце који су остали на селу. То је учинио и у четвртак, али у његовом дневном билансу, на приходној страни, недостајало је 30 динара.

Кутију „приленапа”, подразумева се, нисам бацио у контејнер.