Некоме треба брисана историја

Тешко је говорити о мотивима садашње владајуће елите у Србији да крене у процес ревизије збивања у Другом светском рату. Али може се рећи да на глобалном плану у западном свету постоји једна тенденција која се своди на то да је Запад био главни носилац борбе против фашизма, док СССР то наводноније био. Западни свет, који сада влада и економски и политички, и који је без сумње носилац позитивних вредности, као што су људска права и демократија, очигледно занемарује шта се у прошлости дешавало и ко је носио главни терет борбе и дао огромне жртве.

Ко се борио против фашиста у Другом светском рату, ко је с њима сарађивао – око тога не може бити спора. Међутим, данас се они који су се борили против фашизма у ствари проглашавају злочинцима, а истински злочинци из Другог светског рата за ,,борце за слободу и демократију”. Не улазећи овде у детаље могу рећи да су у Србији, али и у Пољској, Грчкој итд. постојала два покрета отпора: комунистички и монархистички. Али мало где сетаква мржња према комунистичком антифашистичком покрету исказује као у Србији. Зато се намеће питање шта ми то хоћемо:да ли да оне који су од једне мале државе током Другог светског рата створили политичку и моралну силу на светском плану признамо као вредност или ћемо тај део историје да избришемо из сећања као да није постојао.

То не значи дапојединачних, па и грубих грешакаи неправди није било, али смисао садашњих рехабилитација није у томе да се исправе неправде према ,,обичним малим људима”. Суштина је у нечем другом – у потпуној рехабилитацији покрета Драже Михаиловића и Милана Недића. И у доказивању да је владајућа структура око Недића била заштитник српског народа, доксу они који су се борили, гинули и ослободили земљу ,,били у ствари ратни злочинци”. Није, дакле, проблем у признавању појединачних грешака негоу томе што се оспорава легитимитет и морал оних који су се борили за слободу.

Има и оних који су на самом крају рата кажњени исувише строго. Али,такође,желим да кажем да је убијених у Француској 1944–1945. било много више, и у релативним и у апсолутним бројкама. То никако није оправдање за грешке код нас, али индикативно је да се у Француској и другим антифашистичким земљаматај проблем уопште не поставља.

У ствари, то што се код нас садради има два циља. Један је замајавање народа нечим што је некад било–уместо да се истраживање прошлости препусти историчарима. Други циљ је да се цео социјалистички систем оцрни, а његови резултати избришу из свести народа. И да народ прихватиово што се данас дешава. Јер,као што је познато, све више људи с поштовањем говори о животу у социјалистичкој Југославији. То владајућим слојевима не одговара. Они желе да спрече повратак, макар и у сећањима, на нешто што је имало своје вредности.

У Београду ће средином новембра бити одржана расправа о ревизији резултата Другог светског рата. Ми у организационом одбору скупа верујемо да ће једна од његових порука бити да комунисти у Другом светском рату нису водили политику која је била усмерена против српског народа него да је та политика водила рачуна о народу. Деформација је било и после рата, али земља је била просперитетна, релативно демократска и с несразмерно већим угледом и утицајем у свету него што је њена величина.

У овим ревизијама има и елемената континуитета с националистичком политиком коју је спроводио Слободан Милошевић. У Милошевићево време почелесупромененазива улица, у великој мери су потискиване социјалистичкевредности итд.Ово је сада део тих ревизија.

*Народни херој, генерал-пуковник у пензији