Ништа без искрености

Један од најбољих џез трубача данашњице, амерички музичар и композитор Теренс Бланшар, затвориће овогодишњи, 25. по реду, Београдски џез фестивал. Бланшар ће са својим саставом наступити у недељу увече у Задужбини Илије М. Коларца.

У каријери дугој три деценије амерички музичар објавио је двадесетак албума, бавио се примењеном музиком, добитник је бројних признања, између осталог, и четири Греми награде, а сарађивао је и са многим легендама џеза, попут Фредија Хабарда, Хербија Хенкока, Дајане Крол или Дајен Ривс…

Више од две деценије прошло је од када је Теренс Бланшар са саставом „Џез месинџерс” Арта Блејкија био на Београдском џез фестивалу. У интервјуу за „Политику” присећа се да је концерт био одличан и додаје да ће овога пута београдској публици представити нови компакт диск „Choices”, а пратиће га, како каже, сјајни музичари.

Иако га је музика одувек интересовала, пресудан моменат десио се још у основној школи када је чуо музицирање трубача Елвина Елкорна. Тада је знао да жели да свира овај инструмент и да се бави џезом.

– Већ у средњој школи почео сам да свирам у оркестру Лајонела Хемптона. После тога преселио сам се у Њујорк и на препоруку Винтона Марсалиса почео да свирам са оркестром Арта Блејкија „Џез месинџерс”. Имао сам прилику да из прве руке стекнем знања о џезу и то од одличних музичара… Никада нећу заборавити Блејкијеве речи: „Ако желиш да будеш добар музичар и да будеш успешан уметник, мораш да будеш искрен и истинољубив и то у свему.”

Бланшар је рођен у Њу Орлеансу, где и данас живи. После катастрофалног урагана Катрина, који је погодио овај град 2005. године, снимио је албум „A Tale of God’s Will (A Requiem for Katrina)”, као емотивну посвету граду који толико воли, да би касније сарађивао и са Спајком Лијем на његовом документарном филму „When The Levees Broke” који се, такође, бавио овом темом. Зато га и питамо колико је становницима тог града било тешко да се носе са разарајућим последицама урагана Катрина?

– Многима који живе овде било је заиста веома тешко. Нисмо могли ни да предвидимо да ће разарање бити толико. Тек данас схватамо колико је страшно било. Али, морам да вам кажем да су сви људи у Њу Орлеансу били невероватно ентузијастични у намери да обнове град. Тако су напорно радили и давали све од себе да би били сигурни да Њу Орлеанс враћа снагу. До сада смо много урадили, али пред нама је још доста посла и дуг пут.

Иако је једно време живео у Њујорку, ипак се вратио у родни Њу Орлеанс и то пре него што је град погодила Катрина и то овако објашњава:

– У Њујорку сам живео 15 година. али напустио сам овај град због хладноће. Заправо, желео сам да водим миран живот. Хтео сам да имам могућност да имам своје двориште, гаражу, терасу… Њујорк је сјајан град, али научио сам да желим више у животу. То могу да имам само у Њу Орлеансу и зато сам се и вратио.

Један је од ретких џезера који се озбиљније посветио компоновању музике за филмове. Бланшар је потписао музику за готово 30 филмских остварења, између осталог, за „Малком Икс”, „Љубавну грозницу” или „25. сат” Спајка Лија. Упркос томе, предност увек даје свиркама, јер, како нам каже, тренутак креативности који музичар доживљава на сцени не може се поредити ни са чим. Али, присећа се и шта га је то привукло филмској музици:

– Сама идеја да креираш музику у једном потпуно другачијем пољу, била је прва ствар која ме је привукла филму. А друго, ту су биле и бескрајне могућности. Тренутно радим на новом филму који продуцира Џорџ Лукас и опет сам добио прилику да стварам музику коју никада не бих могао да правим у свету џеза. Увек ми се свиђала идеја да се докажем у другачијем музичком жанру. Много сам радио са Спајком Лијем и он је сјајан човек. Пре неколико дана смо се одлично забављали и шалили, наравно, око спорта, тачније рагбија. Обојица смо страствени љубитељи спорта. Тиму за који ја навијам у последње време иде одлично, док се екипа, за коју он навија, баш и није „прославила”. Зезао сам га, а он је неко време трпео моје „прозивке”, али онда више није могао да прича са мном о рагбију.

Бланшар је и уметнички директор Института за џез, који носи име чувеног Телонијуса Монка на Универзитету Јужне Калифорније. Иако су иза њега бројна признања, најважнија ствар јесте да се непрестано развија као уметник. Сматра и да је будућност џеза веома светла.

– Мислим да се у овом тренутку дешавају неке ствари које су заиста сјајне. Има толико талентованих и надарених младих музичара који раде неке веома креативне и узбудљиве ствари. Када их публика упозна десиће се велика експлозија у музичком свету. То се и сад дешава, али још увек у андерграунд оквирима.