Продају жене да плате дугове

У области Бунделканд, која се простире у две индијске државе – Утар Прадеш и Мадја Прадеш – суша, дугови и очај приморавају људе да се одлуче за крајности.

Да би преживели тешке године, неки сељаци обраћају се за помоћ „паисавали” (хинду = богат човек који позајмљује новац). Новац који добијају на позајмицу, кажу сељаци, обично стиже уз велике камате.

Када се камата нагомила, зајмодавци захтевају исплату. Има случајева да они који немају да плате доживотно бесплатно раде да би исплатили дугове. Захваљујући сушним годинама и оскудним жетвама други су у ситуацији да кредиторима дају шта год да им затраже.

Каткада то буду и њихове жене.

„Дешава се то некада када неко позајми новац”, каже жена једног сељака која то најбоље зна јер ју је муж продао једном богаташу. Месец дана била је приморана са њим да живи.

Када је њен случај привукао пажњу јавности, повукла је полицијску пријаву и муж ју је вратио кући.

Ранџана Кумари из индијског Центра за социјално истраживање каже да је експлоатација жена уобичајена у овом региону. Она додаје да у Индији жене које имају храбрости да поднесу тужбу не наилазе на разумевање нити им се пружа икаква подршка.

„Нико неће ни да их подржи ни да им помогне”, каже Кумари. „Ако породица одлучи да им не пружи помоћ, државни апарат – било да је реч о полицији, судству или правном систему – сигурно није тај који за њих има разумевања. Зато жене често повлаче тужбе.”

Да би вратио дуг од 30.000 рупија (600 долара), сељак у једном другом селу морао је да прода мотор на воду и земљу. То, међутим, није био крај. Зајмодавац је захтевао да пошаље жену да би помагала у кућним пословима, док је његова жена болесна. Када је и на то пристао, на ред су дошла и деца, укључујући и његову ћерку.

Жена му се никада није вратила и сељак каже да ју је зајмодавац украо, док ћерка тврди да ју је зајмодавац продао другом човеку. Власти ове државе кажу да су истражиле случај и да је жена негирала да је продата другоме. Отишла је, кажу, да живи са љубавником. Ћерка упорно понавља да је реч о неистини и да су неке сеоске вође њој и њеном оцу наредиле да ћуте.

У извештају индијске владе, сачињеном 1998, наводи се да су у овом региону склони, како кажу, „окрутности” у коју спада продаја и куповина жена. Нико, међутим, није у стању да каже колико су распрострањени овакви случајеви. Социјални радници сматрају да није реч само о сиромаштву, већ и о појави која указује на низак друштвени положај жена у сиромашним областима као што је Бунделканд.

„Жене су на удару свих врста физичке и сексуалне експлоатације”, каже Кумари и додаје да је у поменутој области много већи ниво насиља над женама.

Влада и добротворне организације покушавају да пруже помоћ, али статус жена и девојака, које су у већини случајева неписмене и представљају финансијски терет, и даље је на најнижем нивоу. Ипак, примећује Кумари, ствари полако почињу да се мењају.

У истом региону жена једног сељака каже да су је пре 14 година продали родитељи да би добили 10.000 рупија (око 200 долара). Имала је 12 година када ју је муж купио. Никада није ни размишљала о томе да се обрати властима јер није имала где другде да оде. Прихватила је све као своју судбину.

Данас, када има ћерку, другачије размишља. На питање да ли би је продала, она одлучно одмахује главом.

„Не, никада јој не бих дозволила да пролази кроз оно кроз шта сам ја морала. Нека се уда за онога кога сама жели.”