Prodaju žene da plate dugove

U oblasti Bundelkand, koja se prostire u dve indijske države – Utar Pradeš i Madja Pradeš – suša, dugovi i očaj primoravaju ljude da se odluče za krajnosti.

Da bi preživeli teške godine, neki seljaci obraćaju se za pomoć „paisavali” (hindu = bogat čovek koji pozajmljuje novac). Novac koji dobijaju na pozajmicu, kažu seljaci, obično stiže uz velike kamate.

Kada se kamata nagomila, zajmodavci zahtevaju isplatu. Ima slučajeva da oni koji nemaju da plate doživotno besplatno rade da bi isplatili dugove. Zahvaljujući sušnim godinama i oskudnim žetvama drugi su u situaciji da kreditorima daju šta god da im zatraže.

Katkada to budu i njihove žene.

„Dešava se to nekada kada neko pozajmi novac”, kaže žena jednog seljaka koja to najbolje zna jer ju je muž prodao jednom bogatašu. Mesec dana bila je primorana sa njim da živi.

Kada je njen slučaj privukao pažnju javnosti, povukla je policijsku prijavu i muž ju je vratio kući.

Randžana Kumari iz indijskog Centra za socijalno istraživanje kaže da je eksploatacija žena uobičajena u ovom regionu. Ona dodaje da u Indiji žene koje imaju hrabrosti da podnesu tužbu ne nailaze na razumevanje niti im se pruža ikakva podrška.

„Niko neće ni da ih podrži ni da im pomogne”, kaže Kumari. „Ako porodica odluči da im ne pruži pomoć, državni aparat – bilo da je reč o policiji, sudstvu ili pravnom sistemu – sigurno nije taj koji za njih ima razumevanja. Zato žene često povlače tužbe.”

Da bi vratio dug od 30.000 rupija (600 dolara), seljak u jednom drugom selu morao je da proda motor na vodu i zemlju. To, međutim, nije bio kraj. Zajmodavac je zahtevao da pošalje ženu da bi pomagala u kućnim poslovima, dok je njegova žena bolesna. Kada je i na to pristao, na red su došla i deca, uključujući i njegovu ćerku.

Žena mu se nikada nije vratila i seljak kaže da ju je zajmodavac ukrao, dok ćerka tvrdi da ju je zajmodavac prodao drugom čoveku. Vlasti ove države kažu da su istražile slučaj i da je žena negirala da je prodata drugome. Otišla je, kažu, da živi sa ljubavnikom. Ćerka uporno ponavlja da je reč o neistini i da su neke seoske vođe njoj i njenom ocu naredile da ćute.

U izveštaju indijske vlade, sačinjenom 1998, navodi se da su u ovom regionu skloni, kako kažu, „okrutnosti” u koju spada prodaja i kupovina žena. Niko, međutim, nije u stanju da kaže koliko su rasprostranjeni ovakvi slučajevi. Socijalni radnici smatraju da nije reč samo o siromaštvu, već i o pojavi koja ukazuje na nizak društveni položaj žena u siromašnim oblastima kao što je Bundelkand.

„Žene su na udaru svih vrsta fizičke i seksualne eksploatacije”, kaže Kumari i dodaje da je u pomenutoj oblasti mnogo veći nivo nasilja nad ženama.

Vlada i dobrotvorne organizacije pokušavaju da pruže pomoć, ali status žena i devojaka, koje su u većini slučajeva nepismene i predstavljaju finansijski teret, i dalje je na najnižem nivou. Ipak, primećuje Kumari, stvari polako počinju da se menjaju.

U istom regionu žena jednog seljaka kaže da su je pre 14 godina prodali roditelji da bi dobili 10.000 rupija (oko 200 dolara). Imala je 12 godina kada ju je muž kupio. Nikada nije ni razmišljala o tome da se obrati vlastima jer nije imala gde drugde da ode. Prihvatila je sve kao svoju sudbinu.

Danas, kada ima ćerku, drugačije razmišlja. Na pitanje da li bi je prodala, ona odlučno odmahuje glavom.

„Ne, nikada joj ne bih dozvolila da prolazi kroz ono kroz šta sam ja morala. Neka se uda za onoga koga sama želi.”