Отапање на Хималајима

Индијски премијер Манмохан Синг је јуче, сусретом са кинеским председником Хуа Ђинтаом, завршио своју прву посету Пекингу, која није донела драматичне пробоје, али је потврдила већ вишегодишњи тренд „отапања леда на Хималајима” – успостављања деликатне равнотеже између партнерства и ривалства две најмногољудније нације света.

Синг се, формално, одужио за посету кинеског премијера Вен Ђијабаоа Индији 2005, али треба напоменути да је у новембру 2006. званични гост у Њу Делхију био и председник Ђинтао. Све у свему, сусрети на врху су се усталили и сваки је донео мале помаке, али и велика олакшања.

Овога пута у учинак се сврстава и 11 потписаних споразума из разних области, од сарадње националних железница, до менаџмента земљишним ресурсима (делхијски самит из 2006. донео је 13 оваквих докумената). Главни резултати су, међутим, заједничко саопштење на пет страна које је насловљено као „визија” коју две земље деле кад је реч како о међусобним односима тако и о њиховој улози у свету – као и нови амбициозни циљ у међусобној трговини.

Визија је политичка декларација у којој обе стране наглашавају да желе партнерство и решеност да спорове – од којих је најделикатнији онај погранични, због кога је 1962. вођен кратки хималајски рат – решавају преговорима, уз одржавање граничног спокоја и статуса кво док се не пронађе решење. О томе засад разговарају експерти, напредак је мукотрпан, али као и да нема разлога за журбу.

Да се политички лед на Хималајима постепено отапа, потврдила је прошломесечна прва заједничка војна вежба, када се кинеским војницима придужила и једна чета индијских војних професионалаца. Ове године, саопштено је јуче у Пекингу, одржаће се сличан маневар, али на индијској територији.

Кина је, са своје стране, послала сигнал подршке индијским аспирацијама за већу улогу у Уједињеним нацијама, укључујући и чланство у Савету безбедности, док је Индија узвратила реафирмацијом своје политике „једне Кине”, што ће рећи да неће званично имати никаква посла са Тајваном.

Обе су се, такође, заложиле за „стратешку аутономију” у својим спољним политикама, односно за мултиполарни свет. Гостујући премијер је сматрао и потребним да нагласи да Индија не размишља о промени своје независне политике, како би код домаћина отклонио сумње у крајне домете и намере недавно успостављене веће срдачности са САД, што је за резултат имало да је Вашингтон Делхију признао статус легитимне нуклеарне силе, с правом да се легално снабдева мирнодопском нуклеарном технологијом и горивом. С тим у вези, поменута је и могућност међусобне сарадње и у овој области.

Што се трговине тиче, саговорници су са задовољством могли да констатују да је циљ постављен крајем 2006. у Делхију – да међусобна размена до 2010. достигне 40 милијарди долара – испуњен пре рока. Током 2007. границу је у оба смера прешло чак 56 одсто више робе него у 2006, па се тако, два године пре рока, практично стигло до постављеног циља. Нови је 60 милијарди долара размене до 2012, што вероватно неће бити тешко постићи, с обзиром на то да је кинеска економија прошле године расла по стопи од 11 одсто, а индијска такође веома динамично: њен раст је био девет процената.

Индија је, додуше, указала на то да је од тога више користи имала кинеска страна – дефицит на страни Делхија је око 10 милијарди долара, што су домаћини примили к знању.

Више пута је такође наглашено да су међусобни односи од „регионалног и глобалног значаја”, а запажено је да се у заједничкој „визији” први пут нашао и параграф о глобалном загревању. „Две стране питање климатских промена схватају веома озбиљно и потврђују своју спремност да учествују у међународним напорима да се проблем реши”, каже се у декларацији. Али при том није пропуштено да се нагласи како се и Кина и Индија залажу за принцип „заједничке али диференциране одговорности” – што је адресирано на развијене западне земље, пре свега САД, чији је допринос загревању које изазивају индустријски гасови досад био највећи.