Otapanje na Himalajima

Indijski premijer Manmohan Sing je juče, susretom sa kineskim predsednikom Hua Đintaom, završio svoju prvu posetu Pekingu, koja nije donela dramatične proboje, ali je potvrdila već višegodišnji trend „otapanja leda na Himalajima” – uspostavljanja delikatne ravnoteže između partnerstva i rivalstva dve najmnogoljudnije nacije sveta.

Sing se, formalno, odužio za posetu kineskog premijera Ven Đijabaoa Indiji 2005, ali treba napomenuti da je u novembru 2006. zvanični gost u Nju Delhiju bio i predsednik Đintao. Sve u svemu, susreti na vrhu su se ustalili i svaki je doneo male pomake, ali i velika olakšanja.

Ovoga puta u učinak se svrstava i 11 potpisanih sporazuma iz raznih oblasti, od saradnje nacionalnih železnica, do menadžmenta zemljišnim resursima (delhijski samit iz 2006. doneo je 13 ovakvih dokumenata). Glavni rezultati su, međutim, zajedničko saopštenje na pet strana koje je naslovljeno kao „vizija” koju dve zemlje dele kad je reč kako o međusobnim odnosima tako i o njihovoj ulozi u svetu – kao i novi ambiciozni cilj u međusobnoj trgovini.

Vizija je politička deklaracija u kojoj obe strane naglašavaju da žele partnerstvo i rešenost da sporove – od kojih je najdelikatniji onaj pogranični, zbog koga je 1962. vođen kratki himalajski rat – rešavaju pregovorima, uz održavanje graničnog spokoja i statusa kvo dok se ne pronađe rešenje. O tome zasad razgovaraju eksperti, napredak je mukotrpan, ali kao i da nema razloga za žurbu.

Da se politički led na Himalajima postepeno otapa, potvrdila je prošlomesečna prva zajednička vojna vežba, kada se kineskim vojnicima pridužila i jedna četa indijskih vojnih profesionalaca. Ove godine, saopšteno je juče u Pekingu, održaće se sličan manevar, ali na indijskoj teritoriji.

Kina je, sa svoje strane, poslala signal podrške indijskim aspiracijama za veću ulogu u Ujedinjenim nacijama, uključujući i članstvo u Savetu bezbednosti, dok je Indija uzvratila reafirmacijom svoje politike „jedne Kine”, što će reći da neće zvanično imati nikakva posla sa Tajvanom.

Obe su se, takođe, založile za „stratešku autonomiju” u svojim spoljnim politikama, odnosno za multipolarni svet. Gostujući premijer je smatrao i potrebnim da naglasi da Indija ne razmišlja o promeni svoje nezavisne politike, kako bi kod domaćina otklonio sumnje u krajne domete i namere nedavno uspostavljene veće srdačnosti sa SAD, što je za rezultat imalo da je Vašington Delhiju priznao status legitimne nuklearne sile, s pravom da se legalno snabdeva mirnodopskom nuklearnom tehnologijom i gorivom. S tim u vezi, pomenuta je i mogućnost međusobne saradnje i u ovoj oblasti.

Što se trgovine tiče, sagovornici su sa zadovoljstvom mogli da konstatuju da je cilj postavljen krajem 2006. u Delhiju – da međusobna razmena do 2010. dostigne 40 milijardi dolara – ispunjen pre roka. Tokom 2007. granicu je u oba smera prešlo čak 56 odsto više robe nego u 2006, pa se tako, dva godine pre roka, praktično stiglo do postavljenog cilja. Novi je 60 milijardi dolara razmene do 2012, što verovatno neće biti teško postići, s obzirom na to da je kineska ekonomija prošle godine rasla po stopi od 11 odsto, a indijska takođe veoma dinamično: njen rast je bio devet procenata.

Indija je, doduše, ukazala na to da je od toga više koristi imala kineska strana – deficit na strani Delhija je oko 10 milijardi dolara, što su domaćini primili k znanju.

Više puta je takođe naglašeno da su međusobni odnosi od „regionalnog i globalnog značaja”, a zapaženo je da se u zajedničkoj „viziji” prvi put našao i paragraf o globalnom zagrevanju. „Dve strane pitanje klimatskih promena shvataju veoma ozbiljno i potvrđuju svoju spremnost da učestvuju u međunarodnim naporima da se problem reši”, kaže se u deklaraciji. Ali pri tom nije propušteno da se naglasi kako se i Kina i Indija zalažu za princip „zajedničke ali diferencirane odgovornosti” – što je adresirano na razvijene zapadne zemlje, pre svega SAD, čiji je doprinos zagrevanju koje izazivaju industrijski gasovi dosad bio najveći.