Да ли је море мирно, да ли влада бонаца, или можда дувају оркански ветрови, бура која носи бродове где јој је воља, угрожава живот морнара, код помораца важи једно неписано правило: пловити се мора.

Ова поморска максима на овим нашим, српским и балканским сувоземним просторима, како свари стоје већ деценијама, од оних златних времена убрзане моторизације са почетка седамдесетих година прошлог века, до данас, могла би без остатка да гласи: возити се мора.

Без обзира на све ризике које је брзина носила од првих човекових потреба и његове жеље да се креће брже него што му је то Бог дао, трка са временом и брзином не престаје. Они који су са појавом точка као једног од првих цивилизацијских достигнућа пре много хиљада година прошетали "сокаком" у некаквим кочијама почели су да се разликују од других који су морали да наставе свој пут кроз живот и простор оним што им је природа дала – сопственим ногама.

Већ тада је онај који се возио био изнад оног ко себи није могао да прибави неко превозно средство, био бржи, пре је стизао до одредишта, досезао је даље за исто време. Та жеља и потреба човека да сопствени погон замени нечим ефикаснијим није нестала до дана данашњих. Напротив, стално се са развојем цивилизације увећавала, да би данас достигла неслућене размере и постала много више од пуке жеље да се само "обави" какав важан посао.

Ми Срби, као и остали са ових простора, познати смо по томе што лако прихватамо све оно што нам живот чини лакшим и угоднијим. Тако смо се прихватили и волана и, ево, већ деценијама га не испуштамо из руку. Не питамо шта кошта, не правимо превелико питање шта возимо, важно нам је да се котрља. На почетку је био "фића", тај италијански малиша који нам је стизао из Крагујевца и данас код многих изазива сентиментална осећања, подсећа на дане када нас је возио до Кошутњака, у њему су се рађале и прве љубави, на њему су многи стекли прва искуства у саобраћају, возио је јадник и целе породице чак до обала Јадрана. Није нам сметало што је мали, што има само тридесетак "коња", о некаквој клими се ништа није ни знало... као ни о централним бравама, електроподизачима стакала, без чега данас многи неће ни да погледају нов аутомобил.

Стизали смо са "фићом" чак до Италије, Трста, у шопинг. "Фића" је тих раних шездесетих постао и ствар престижа. Они који су могли себи да приуште "тристаћа" већ су се сврставали у "вишу класу", кренули су корак даље у неизбежној моторизацији, коју је собом носило време, са свим оним добрим, али и лошим странама.

Али, аутомобилски народ није више ништа могло да заустави, никакве царине које су износиле за стране аутомобиле и до сто одсто вредности купљеног аута, ни цене бензина, које су вртоглаво расле угрожавајући кућне буџете, ни скупе поправке и исто тако скупи резервни делови. Његово величанство аутомобил "засело" је на трон и по свему нема намеру да са њега одступи.

Нисмо га се одрицали ни у најтежим временима, када се, почетком деведесетих бензин продавао на улицама у боцама од кока-коле, када смо га разноразним шверцерима и миљеницима ондашње власти која нас је бесомучно пљачкала, плаћали од две до три марке. Важило је и још важи правило: за све може да нема, али за бензин мора да има!

Зар данашња слика на улицама нашег главног града није најбоља потврда ових речи? Некада су саобраћајне гужве биле у такозваним шпицевима. Данас су "шпицеви" од јутра до сутра. Нико не жели да се одрекне аутомобила, ни по коју цену. Није важно да ли је нов, или стар десетак и више година, он је и ствар статуса. Каквог – таквог, али ипак, статуса. Не плаши га ни злогласни Паркинг сервис који га без милости носи са улица по папреним ценама које су безмало достигле сто евра.

Много је, чини се, страшније од сваке казне за пребрзу вожњу, или погрешно паркирање, када видимо комшију како суботом, или недељом са породицом креће својим "југићем" пут тазбине негде у унутрашњост, а ми остајемо да чекамо аутобус негде на периферији, који никако да стигне... док нас жена и деца мрко погледују...

И зато не питамо шта кошта, да ли је тај обожавани предмет стар или нов, морамо га имати, на кредит, лизинг, било како, јер – возити се мора.