Da li je more mirno, da li vlada bonaca, ili možda duvaju orkanski vetrovi, bura koja nosi brodove gde joj je volja, ugrožava život mornara, kod pomoraca važi jedno nepisano pravilo: ploviti se mora.

Ova pomorska maksima na ovim našim, srpskim i balkanskim suvozemnim prostorima, kako svari stoje već decenijama, od onih zlatnih vremena ubrzane motorizacije sa početka sedamdesetih godina prošlog veka, do danas, mogla bi bez ostatka da glasi: voziti se mora.

Bez obzira na sve rizike koje je brzina nosila od prvih čovekovih potreba i njegove želje da se kreće brže nego što mu je to Bog dao, trka sa vremenom i brzinom ne prestaje. Oni koji su sa pojavom točka kao jednog od prvih civilizacijskih dostignuća pre mnogo hiljada godina prošetali "sokakom" u nekakvim kočijama počeli su da se razlikuju od drugih koji su morali da nastave svoj put kroz život i prostor onim što im je priroda dala – sopstvenim nogama.

Već tada je onaj koji se vozio bio iznad onog ko sebi nije mogao da pribavi neko prevozno sredstvo, bio brži, pre je stizao do odredišta, dosezao je dalje za isto vreme. Ta želja i potreba čoveka da sopstveni pogon zameni nečim efikasnijim nije nestala do dana današnjih. Naprotiv, stalno se sa razvojem civilizacije uvećavala, da bi danas dostigla neslućene razmere i postala mnogo više od puke želje da se samo "obavi" kakav važan posao.

Mi Srbi, kao i ostali sa ovih prostora, poznati smo po tome što lako prihvatamo sve ono što nam život čini lakšim i ugodnijim. Tako smo se prihvatili i volana i, evo, već decenijama ga ne ispuštamo iz ruku. Ne pitamo šta košta, ne pravimo preveliko pitanje šta vozimo, važno nam je da se kotrlja. Na početku je bio "fića", taj italijanski mališa koji nam je stizao iz Kragujevca i danas kod mnogih izaziva sentimentalna osećanja, podseća na dane kada nas je vozio do Košutnjaka, u njemu su se rađale i prve ljubavi, na njemu su mnogi stekli prva iskustva u saobraćaju, vozio je jadnik i cele porodice čak do obala Jadrana. Nije nam smetalo što je mali, što ima samo tridesetak "konja", o nekakvoj klimi se ništa nije ni znalo... kao ni o centralnim bravama, elektropodizačima stakala, bez čega danas mnogi neće ni da pogledaju nov automobil.

Stizali smo sa "fićom" čak do Italije, Trsta, u šoping. "Fića" je tih ranih šezdesetih postao i stvar prestiža. Oni koji su mogli sebi da priušte "tristaća" već su se svrstavali u "višu klasu", krenuli su korak dalje u neizbežnoj motorizaciji, koju je sobom nosilo vreme, sa svim onim dobrim, ali i lošim stranama.

Ali, automobilski narod nije više ništa moglo da zaustavi, nikakve carine koje su iznosile za strane automobile i do sto odsto vrednosti kupljenog auta, ni cene benzina, koje su vrtoglavo rasle ugrožavajući kućne budžete, ni skupe popravke i isto tako skupi rezervni delovi. Njegovo veličanstvo automobil "zaselo" je na tron i po svemu nema nameru da sa njega odstupi.

Nismo ga se odricali ni u najtežim vremenima, kada se, početkom devedesetih benzin prodavao na ulicama u bocama od koka-kole, kada smo ga raznoraznim švercerima i miljenicima ondašnje vlasti koja nas je besomučno pljačkala, plaćali od dve do tri marke. Važilo je i još važi pravilo: za sve može da nema, ali za benzin mora da ima!

Zar današnja slika na ulicama našeg glavnog grada nije najbolja potvrda ovih reči? Nekada su saobraćajne gužve bile u takozvanim špicevima. Danas su "špicevi" od jutra do sutra. Niko ne želi da se odrekne automobila, ni po koju cenu. Nije važno da li je nov, ili star desetak i više godina, on je i stvar statusa. Kakvog – takvog, ali ipak, statusa. Ne plaši ga ni zloglasni Parking servis koji ga bez milosti nosi sa ulica po paprenim cenama koje su bezmalo dostigle sto evra.

Mnogo je, čini se, strašnije od svake kazne za prebrzu vožnju, ili pogrešno parkiranje, kada vidimo komšiju kako subotom, ili nedeljom sa porodicom kreće svojim "jugićem" put tazbine negde u unutrašnjost, a mi ostajemo da čekamo autobus negde na periferiji, koji nikako da stigne... dok nas žena i deca mrko pogleduju...

I zato ne pitamo šta košta, da li je taj obožavani predmet star ili nov, moramo ga imati, na kredit, lizing, bilo kako, jer – voziti se mora.