Музика је хронична инфекција

Ентузијазам и љубав према свиркама, почетак каријере у незахвалном периоду, раст популарности, распад и повратак... Овако би у најкраћим цртама звучала прича о загребачком саставу „Џинкс” који ће у новембру наступити у Београду и Новом Саду. Београдски концерт заказан је за 12. новембар у Дому омладине, док ће „Џинкси” дан касније наступити у новосадском клубу „Трема”. Наши саговорници, певачица Јадранка Иваниш, познатија под надимком Јаја, и гитариста Горан Муратовић, алијас Коко Москито, у разговору за наш лист кажу да немају трему и да се радују предстојећим концертима.

– Јесте да смо ми већ свирали на „Егзиту” прошле године, али ово је сасвим другачије искуство. Људи конкретно долазе да чују и виде нас. То може да буде само додатни мотив да „запалимо” просторе у којима ћемо наступити.

Обиље различитих музичких утицаја – од попа и новог таласа до латина и построка допринело је да сваки албум „Џинкса” звучи аутентично, без присуства шаблона који су честа појава у савременој музици. Због тога је овај састав жанровски тешко дефинисати, али Јаја и Коко кажу да за тим нема ни потребе.

– Најчешће питање које нам новинари постављају звучи: „Како би описали музику коју свирате”? Сматрамо да би идеалан одговор за то био: „Лоше бисмо то описали” (смех).

„Џинкс” су формирани 1993. године, у периоду кад је квалитетна музика у региону била вероватно у најгорем периоду током целог прошлог века. Ипак, Јаја и Коко позивају се на неписано правило да у свему лошем увек постоји и нит доброг.

– У периоду када смо настали били смо „нови људи”, без бремена прошлости, оног којег су на својим плећима носили неки бендови који су се прославили у осамдесетим. Основна идеја била је врло проста. Могла би се свести у пар речи: „Хајде да свирамо.” У првим месецима нисмо очекивали чак ни да ће нас слушати публика у Сплиту, а камоли у региону и Европи. Ваљда нам је због тога и драже што смо име градили спонтано.

За 16 година постојања „Џинкс” су доживели судбину многих великих светских бендова. Раст популарности, распад групе почетком двехиљадитих (практично на врхунцу славе) и повратак 2007. године. Наши саговорници слажу се да су захваљујући овим фазама много научили, али и очврснули у послу којим се баве.

– Бављење музиком било је јако тешко крајем деведесетих. Били смо преморени свирајући често у изузетно касним терминима, уз лоше озвучење. Нисмо желели да наступамо у паузама између ди-џеј сетова. Зато смо и одлучили да престанемо. Имали смо срећу да се млади распаднемо, у периоду кад нам свирке још нису досадиле. Ипак после неколико година схватили смо да нам фали позорница. Музика је хронична инфекција, кад је једном „зарадиш”, не пушта те. А и на сву срећу, и околности су се донекле промениле набоље.