Muzika je hronična infekcija

Entuzijazam i ljubav prema svirkama, početak karijere u nezahvalnom periodu, rast popularnosti, raspad i povratak... Ovako bi u najkraćim crtama zvučala priča o zagrebačkom sastavu „Džinks” koji će u novembru nastupiti u Beogradu i Novom Sadu. Beogradski koncert zakazan je za 12. novembar u Domu omladine, dok će „Džinksi” dan kasnije nastupiti u novosadskom klubu „Trema”. Naši sagovornici, pevačica Jadranka Ivaniš, poznatija pod nadimkom Jaja, i gitarista Goran Muratović, alijas Koko Moskito, u razgovoru za naš list kažu da nemaju tremu i da se raduju predstojećim koncertima.

– Jeste da smo mi već svirali na „Egzitu” prošle godine, ali ovo je sasvim drugačije iskustvo. Ljudi konkretno dolaze da čuju i vide nas. To može da bude samo dodatni motiv da „zapalimo” prostore u kojima ćemo nastupiti.

Obilje različitih muzičkih uticaja – od popa i novog talasa do latina i postroka doprinelo je da svaki album „Džinksa” zvuči autentično, bez prisustva šablona koji su česta pojava u savremenoj muzici. Zbog toga je ovaj sastav žanrovski teško definisati, ali Jaja i Koko kažu da za tim nema ni potrebe.

– Najčešće pitanje koje nam novinari postavljaju zvuči: „Kako bi opisali muziku koju svirate”? Smatramo da bi idealan odgovor za to bio: „Loše bismo to opisali” (smeh).

„Džinks” su formirani 1993. godine, u periodu kad je kvalitetna muzika u regionu bila verovatno u najgorem periodu tokom celog prošlog veka. Ipak, Jaja i Koko pozivaju se na nepisano pravilo da u svemu lošem uvek postoji i nit dobrog.

– U periodu kada smo nastali bili smo „novi ljudi”, bez bremena prošlosti, onog kojeg su na svojim plećima nosili neki bendovi koji su se proslavili u osamdesetim. Osnovna ideja bila je vrlo prosta. Mogla bi se svesti u par reči: „Hajde da sviramo.” U prvim mesecima nismo očekivali čak ni da će nas slušati publika u Splitu, a kamoli u regionu i Evropi. Valjda nam je zbog toga i draže što smo ime gradili spontano.

Za 16 godina postojanja „Džinks” su doživeli sudbinu mnogih velikih svetskih bendova. Rast popularnosti, raspad grupe početkom dvehiljaditih (praktično na vrhuncu slave) i povratak 2007. godine. Naši sagovornici slažu se da su zahvaljujući ovim fazama mnogo naučili, ali i očvrsnuli u poslu kojim se bave.

– Bavljenje muzikom bilo je jako teško krajem devedesetih. Bili smo premoreni svirajući često u izuzetno kasnim terminima, uz loše ozvučenje. Nismo želeli da nastupamo u pauzama između di-džej setova. Zato smo i odlučili da prestanemo. Imali smo sreću da se mladi raspadnemo, u periodu kad nam svirke još nisu dosadile. Ipak posle nekoliko godina shvatili smo da nam fali pozornica. Muzika je hronična infekcija, kad je jednom „zaradiš”, ne pušta te. A i na svu sreću, i okolnosti su se donekle promenile nabolje.