Драматургија инфлације и камата

Од нашег сталног дописника из Вашингтона
Како то да проститутке зарађују више ако раде мање, зашто је безбедније сести пијан за волан него пијан одшетати до куће, треба ли планету хладити, уместо спречавати да се загрева и слично – главне су од мноштва тема којима се двојац „откачених економиста” („подивљалих” или „непоћудних”, како се све може превести енглеска реч којом су описали себе) бави у наставку „Фрикономије”, светског бестселера из 2005, који је продат у четири милиона примерака на 35 језика.

Стивен Луит (42) и Стивен Даблер (46) и четири године касније користе првобитну формулу: да класичне економске теорије проверавају на несвакидашњим местима. Која су то места види се већ из самог наслова књиге која је премијеру овде имала 20. октобра и данас је на 4. месту бестселера највеће интернет књижаре „Амазон”. Наслов је овог пута „Фрикономија: глобално загревање, патриотске проститутке и зашто бомбаши самоубице треба да купе животно осигурање”.

У овом тандему само је Луит економиста (са Харварда) док је Даблер новинар, што се опет показало као добитна комбинација: оно што имају да кажу не може се наиме написати језиком класичне економије, у којем су кључне речи стопа раста, инфлација, камате и слично, већ живом причом, са драматуршким обртима и неочекиваним закључцима, после чега читаоцу не преостаје ништа друго него да се запита – како се овога нисам сетио?

Случај чикашке проститутке

Методологија је такође иста као у првом делу: сакупити мноштво статистичких података, онда на основу њих поставити право питање и понудити изненађујући одговор. То се овога пута најбоље види у две приче: једна је „студија случаја” чикашке проститутке по имену Ени, а друга анализа ситуација у којој сте се, на журци коју је приредио пријатељ и на коју сте се одвезли аутом, иако је само километар и по од вашег стана, добро провели, што подразумева и да сте прилично попили, а онда мудро одлучили како је боље да у повратку до куће одшетате, а да за волан поново седнете сутра, кад се отрезните.

Тема о проститутки уводи читаоца у књигу, што је добар потез с маркетиншке стране – секс је у свим областима формула за успешан маркетинг. Дакле, Ени је једна паметна посленица најстаријег заната која је, после краткотрајног искуства на улици, где су њене услуге јефтине (просек у Америци је 25 долара на сат), одлучила да подигне цену и, на сопствено изненађење, открила да што више зарачунава – боље пролази. Једно од њених искустава је такво да су муштерије којима наплаћује 5.000 долара за целоноћни провод склоније да је пре или после часте вечером или изласком, него они који за њену услугу плаћају 3.000. Дакле, кад ради мање – пролази боље.

На ширем плану аутори нуде објашњење зашто се цена професионалног секса урушила у последњих 60 година. Оно је једноставно, па можда и предвидиво: њега је за „џ” данас много више него пре, што уверљиво доказује статистика. Између 1933. и 1942. више од 20 одсто Американаца је платило за своје прво сексуално искуство. Данас је таквих само пет одсто.

Статистика је основа и за „откачен” поглед на другу тему – возити или пешачити пијан? Закључак је свакако неочекиван: безбедније је натрескан сести за волан.

Ево и доказа: у Америци једну од сваких 146 пређених миља вози пијани возач, кога полиција ухвати на сваких 27.000 миља. То, статистички, значи неко може пијан да четири пута за воланом пређе од једне до друге обале Америке, а да га нико не ухапси.

Два Стивена су онда узели и друге статистичке податке, латили се калкулатора и израчунали да је вероватноћа да у саобраћају настрадате ако шетате пијани чак осам пута већа по пређеној миљи (или километру) него кад алкохолисани возите. То што као пешак само ви можете да будете жртва, а што сте као возач претња и за друге, други је аспект којим се „фрикономисти” нису бавили.

Штетни ауто на струју

Сам назив „фрикономија” није ваљда неопходно посебно образлагати, пошто је  „фрик” већ одавно у нашем жаргону: изворно значење је нешто наказно, фрајерско, откачено. Такав приступ овај дуо има и кад је реч о сасвим актуелној и апсолутно озбиљној теми на глобалном дневном реду: загревању планете. У том поглављу они бране тезу да би било боље енергију усмерити ка проналажењу начина да се планета вештачки хлади, него спречавати да се вештачки загрева, што је иначе, по њима, изгубљена битка. То доказују и баналним примером: сваки пут кад неки Американац својим аутом на струју оде до самопослуге да купи комад меса за вечеру, он тиме поништи свој допринос мањој емисији угљен-диоксида у атмосферу, јер краве или свиње у атмосферу испуштају метан, гас који је неколико пута штетнији од продуката који настају сагоревањем аутомобилских горива, нафте или угља.

Критичари „суперфрикономији” замерају да нема свежину оригинала, прве „фрикономије”, али ниједан не оповргава да је ипак реч о занимљивом штиву. Чак и кад одговори нису комплетни, питања јесу права, а увид „у другу страну стварности” је и овог пута колико забаван, толико и едукативан, а у сваком случају провокативан.