ВУКИЦА МИКАЧА

Кад се осврнемо око себе возни парк је баш онакав каква нам је и земља. То је често права слика друштва у којем се живи. Наша земља је земља супротности, сјаја и беде, нелогичности, научне фантастике, и то се види и по аутомобилима који се возе по нашим градовима, друмовима (пуним рупа)... Искомплексирани новокомпоновани богаташи и самозвана елита возе најновије, најлуђе џипове, мерцедесе, аудије, који тек што су изашли из светских фабрика.

Није се још ни боја осушила а већ се возе по Србији. Нормалан човек се, наравно, пита како, откуд, од чега ? Поготово што за воланима најскупљих и најлуксузнијих аутомобила често седе голобради, нервозни балавци од 18 година који, на жалост, препуњени "хемије" изјутра убијају недужне возаче, пешаке... Купио им тата ауто, довољно јако и довољно дугачко да спонзоруша испружи и ноге, ако затреба. Путовала сам по свету и признајем овакво "лудило од возила" нигде нисам видела. И странци који нас посећују чуде се и питају откуд новац?

Кажем, ово је земља великих контраста. На другој страни имате сиротињу, интелектуалце, уметнике, поштене лекаре, научнике који возе скромне кршеве које само уз помоћ пријатеља могу да региструју. Кад су вам најпотребнија, та кола вас издају по хиљадити пут, баш насред раскрснице, ауто-пута, по киши, олуји, и то кад се најмање надате. Сва срећа, наш језик је богат псовкама, па свом старом искрпљеном "љубимцу" можете, због издаје, свашта изговорити у наступу беса. На срећу не возим, тешко бих се снашла у нашој саобраћајној агресивној "прашуми". Осећам да бих отворила прозор и осула "српску паљбу", што није препоручљиво.

У крају у којем живим, Бајага и ја смо ваљда једини који немају возачку дозволу и најчешћи смо корисници таксија. Мислим да је то за Београд најудобнија варијанта. И да имам новца никада не бих уложила, као већина новокомпонованих Срба, у скупоцени аутомобил. Да сваког часа стрепим да ли га је неко огребао, да ли ће га украсти. Не морам да јурим најновије аларме, канџе, и да храним добермане који ће га чувати. И по нашем возном парку се види да ми нисмо баш нормалан народ, пре ћемо дати новац за бензин него за књигу. Врхунска уметничка и интелектуална елита углавном пешачи, гужва се по градском превозу, што је тужно, а полусвет се возика иза затамњених стакала.