Ослободиоци и невине жртве

Изненадна прослава шездесетпетогодишњице ослобођења Београда од окупације у Другом светском рату вратила је неочекивано у живот један значајан датум националне историје и распирила контроверзну расправу у вези с догађањима тог 20. октобра 1944. и непосредно потом.

Немали број историчара овај догађај назива „такозваним ослобођењем“ или „назовиослобођењем“, сматрајући да је по укидању нацистичке страховладе у Србији успостављен само њен други вид.

Датум 20. октобар дан је пада Трећег рајха и колаборационистичког српског режима у Београду. Датум ослобођења, вредан поштовања. Борби за ослобођење Београда вођеној заједничким снагама партизанских јединица НОВЈ и Црвене армије, придружило се – из слободарских, а не идеолошких тежњи – две хиљаде грађана престонице. Ово такође треба имати у виду кад се процењује карактер октобарског ослобођења.

Дакле, недвосмислено је и то од чега и од кога је Београд ослобођен 20. октобра 1944, и то ко га је ослободио. Овај дан представља дан победе над фашизмом у Београду. Победу су остварили они чије спровођење ригорозне идеологије многи сматрају окупацијом Србије. Међутим, како је ова идеологија била масовно подржавана, власт која ју је примењивала не може бити названа окупационом. Ауторитарни режим Јосипа Броза Тита, као што ће то касније бити и ауторитарни режим Слободана Милошевића, имао је подршку већине грађана, што, дакако, није имао режим нациста и колаборационистичке владе генерала Милана Недића 1941–1944.  

Утврдивши да је 20. октобар дан ослобођења и да је у новонасталом режиму потом здушно партиципирао највећи део становништва, отвара се друго контроверзно питање: да ли је праведно да улице у Београду поново добију имена високих официра Црвене армије који су учествовали у ослобођењу – генерала Жданова, маршала Бирјузова и маршала Толбухина?

Без учешћа Црвене армије ослобођење окупиране Европе, а не само ослобођење Београда и Србије, не би било изводљиво, или би трајало знатно дуже од маја 1945. године. За ова ослобађања борци Црвене армије поднели су огромне жртве, а како су се храбро борили сведочи и запис команданта ослобођеног Београда Љубодрага Ђурића у књизи „Сећања на људе и догађаје“ (Рад, 1989). Гледајући како преко првих редова изгинулих бораца Црвене армије неустрашиво према паљби јуришају њихови другови, Ђурић закључује: „Да смо овако ратовали ниједан се не би вратио, ни дочекао слободу“.

Они странци који су положили своје животе за нашу слободу свакако заслужују наш спомен и пошту. Добро је, дакле, да се по именима ових хероја назове неколико улица у Београду, а најбоље би било да се она доделе улицама које су их већ носиле. Разлог за то је етичке, а не дипломатске природе, како то данас изгледа у атмосфери нове политичке срдачности са Русијом. 

У поменутој мемоарској књизи првог команданта ослобођене престонице, која и данас представља драгоцено сведочанство једног инсајдера о процесу корумпирања идеје партизанског покрета и народне власти, нема ни помена о ликвидацијама грађана које су нове власти вршиле истог тог октобра по ослобођењу. У књизи „Модерна српска држава 1804–2004. Хронологија“ (Историјски архив Београда, 2004), за датум 20. октобар 1944. стоји написано: „У ослобођеном Београду и другим градовима у Србији започет процес успостављања нове власти; почео рад преких војних судова и разрачунавање са ’класним непријатељима’. У чисткама нестале хиљаде људи.“

У чисткама нестале хиљаде људи. Неспорно, реч је о идеолошком губилишту на којем страдају многи недужни и часни људи. Реч је о хиљадама. Због ове деценијама затомљене повести која је у новије време изашла на видело, многи историчари, како је већ речено, ослобођење Београда 1944. придевски одређују цинично као „такозвано“. То су, међутим, две ствари које треба разматрати фрагментарно, а не холистички.

Неке улице Београда требало би да носе имена недужних жртава идеолошке чистке после ослобођења Београда. Изузимање једних или других имена из спомена – оних који су ослободили Београд и истакли се својом храброшћу, и оних који су по ослобођењу страдали од ослободилаца, а да су били часни грађани – представља идеолошки масакр у националној историји и, на једној или другој страни, симболички понавља погубљење. Историја обликована опсесивном идејом слободе, која увек претпоставља облик друштва идеалан за њено остваривање, а не људским жртвама у борби за различите видове слободе у различитим друштвеним контекстима, погубна је, јер, како каже Попер у „Беди историцизма“ (Дерета, 2009): „Захтев за изградњом новог друштва, погодног да у њему живе људи и жене, смењује се захтевом да ови буду ’обликовани’ тако да погодују том новом друштву.“

Споменике и споменичке називе могу добити само невине жртве, они пали у борби за ослобођење и они пали као жртве идеолошке чистке ослободилаца према захтеву за слободом. При томе треба имати у виду управо невиност жртве. Ако се то изгуби из вида, онда је могуће да се жртвама прогласе и виновници многих жртава. Од 2007. једна улица у Нишу носи име Драгише Цветковића који не само што је као председник владе Краљевине Југославије потписао приступање земље Трећем рајху, него је, годину дана раније, 1940. потписао две антисемитске уредбе. Они који улицама дају оваква имена, разумљиво је, ослобођење Србије од фашизма не сматрају ослобођењем. 

На крају, кад знамо да 20. октобар за Београд представља датум вредан свечаног помена, остаје да се утврди и тон те свечаности. Тај тон, свакако, није онај овогодишње прославе која је својом буком пригушивала, у ствари, гласове савести у вези с тим што овај датум одавно није слављен.