Oslobodioci i nevine žrtve

Iznenadna proslava šezdesetpetogodišnjice oslobođenja Beograda od okupacije u Drugom svetskom ratu vratila je neočekivano u život jedan značajan datum nacionalne istorije i raspirila kontroverznu raspravu u vezi s događanjima tog 20. oktobra 1944. i neposredno potom.

Nemali broj istoričara ovaj događaj naziva „takozvanim oslobođenjem“ ili „nazovioslobođenjem“, smatrajući da je po ukidanju nacističke strahovlade u Srbiji uspostavljen samo njen drugi vid.

Datum 20. oktobar dan je pada Trećeg rajha i kolaboracionističkog srpskog režima u Beogradu. Datum oslobođenja, vredan poštovanja. Borbi za oslobođenje Beograda vođenoj zajedničkim snagama partizanskih jedinica NOVJ i Crvene armije, pridružilo se – iz slobodarskih, a ne ideoloških težnji – dve hiljade građana prestonice. Ovo takođe treba imati u vidu kad se procenjuje karakter oktobarskog oslobođenja.

Dakle, nedvosmisleno je i to od čega i od koga je Beograd oslobođen 20. oktobra 1944, i to ko ga je oslobodio. Ovaj dan predstavlja dan pobede nad fašizmom u Beogradu. Pobedu su ostvarili oni čije sprovođenje rigorozne ideologije mnogi smatraju okupacijom Srbije. Međutim, kako je ova ideologija bila masovno podržavana, vlast koja ju je primenjivala ne može biti nazvana okupacionom. Autoritarni režim Josipa Broza Tita, kao što će to kasnije biti i autoritarni režim Slobodana Miloševića, imao je podršku većine građana, što, dakako, nije imao režim nacista i kolaboracionističke vlade generala Milana Nedića 1941–1944.  

Utvrdivši da je 20. oktobar dan oslobođenja i da je u novonastalom režimu potom zdušno participirao najveći deo stanovništva, otvara se drugo kontroverzno pitanje: da li je pravedno da ulice u Beogradu ponovo dobiju imena visokih oficira Crvene armije koji su učestvovali u oslobođenju – generala Ždanova, maršala Birjuzova i maršala Tolbuhina?

Bez učešća Crvene armije oslobođenje okupirane Evrope, a ne samo oslobođenje Beograda i Srbije, ne bi bilo izvodljivo, ili bi trajalo znatno duže od maja 1945. godine. Za ova oslobađanja borci Crvene armije podneli su ogromne žrtve, a kako su se hrabro borili svedoči i zapis komandanta oslobođenog Beograda Ljubodraga Đurića u knjizi „Sećanja na ljude i događaje“ (Rad, 1989). Gledajući kako preko prvih redova izginulih boraca Crvene armije neustrašivo prema paljbi jurišaju njihovi drugovi, Đurić zaključuje: „Da smo ovako ratovali nijedan se ne bi vratio, ni dočekao slobodu“.

Oni stranci koji su položili svoje živote za našu slobodu svakako zaslužuju naš spomen i poštu. Dobro je, dakle, da se po imenima ovih heroja nazove nekoliko ulica u Beogradu, a najbolje bi bilo da se ona dodele ulicama koje su ih već nosile. Razlog za to je etičke, a ne diplomatske prirode, kako to danas izgleda u atmosferi nove političke srdačnosti sa Rusijom. 

U pomenutoj memoarskoj knjizi prvog komandanta oslobođene prestonice, koja i danas predstavlja dragoceno svedočanstvo jednog insajdera o procesu korumpiranja ideje partizanskog pokreta i narodne vlasti, nema ni pomena o likvidacijama građana koje su nove vlasti vršile istog tog oktobra po oslobođenju. U knjizi „Moderna srpska država 1804–2004. Hronologija“ (Istorijski arhiv Beograda, 2004), za datum 20. oktobar 1944. stoji napisano: „U oslobođenom Beogradu i drugim gradovima u Srbiji započet proces uspostavljanja nove vlasti; počeo rad prekih vojnih sudova i razračunavanje sa ’klasnim neprijateljima’. U čistkama nestale hiljade ljudi.“

U čistkama nestale hiljade ljudi. Nesporno, reč je o ideološkom gubilištu na kojem stradaju mnogi nedužni i časni ljudi. Reč je o hiljadama. Zbog ove decenijama zatomljene povesti koja je u novije vreme izašla na videlo, mnogi istoričari, kako je već rečeno, oslobođenje Beograda 1944. pridevski određuju cinično kao „takozvano“. To su, međutim, dve stvari koje treba razmatrati fragmentarno, a ne holistički.

Neke ulice Beograda trebalo bi da nose imena nedužnih žrtava ideološke čistke posle oslobođenja Beograda. Izuzimanje jednih ili drugih imena iz spomena – onih koji su oslobodili Beograd i istakli se svojom hrabrošću, i onih koji su po oslobođenju stradali od oslobodilaca, a da su bili časni građani – predstavlja ideološki masakr u nacionalnoj istoriji i, na jednoj ili drugoj strani, simbolički ponavlja pogubljenje. Istorija oblikovana opsesivnom idejom slobode, koja uvek pretpostavlja oblik društva idealan za njeno ostvarivanje, a ne ljudskim žrtvama u borbi za različite vidove slobode u različitim društvenim kontekstima, pogubna je, jer, kako kaže Poper u „Bedi istoricizma“ (Dereta, 2009): „Zahtev za izgradnjom novog društva, pogodnog da u njemu žive ljudi i žene, smenjuje se zahtevom da ovi budu ’oblikovani’ tako da pogoduju tom novom društvu.“

Spomenike i spomeničke nazive mogu dobiti samo nevine žrtve, oni pali u borbi za oslobođenje i oni pali kao žrtve ideološke čistke oslobodilaca prema zahtevu za slobodom. Pri tome treba imati u vidu upravo nevinost žrtve. Ako se to izgubi iz vida, onda je moguće da se žrtvama proglase i vinovnici mnogih žrtava. Od 2007. jedna ulica u Nišu nosi ime Dragiše Cvetkovića koji ne samo što je kao predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije potpisao pristupanje zemlje Trećem rajhu, nego je, godinu dana ranije, 1940. potpisao dve antisemitske uredbe. Oni koji ulicama daju ovakva imena, razumljivo je, oslobođenje Srbije od fašizma ne smatraju oslobođenjem. 

Na kraju, kad znamo da 20. oktobar za Beograd predstavlja datum vredan svečanog pomena, ostaje da se utvrdi i ton te svečanosti. Taj ton, svakako, nije onaj ovogodišnje proslave koja je svojom bukom prigušivala, u stvari, glasove savesti u vezi s tim što ovaj datum odavno nije slavljen.