Седам митова о спонзорству у култури

Последњих година се као мантра предлаже тзв. партнерство између институција културе и привреде, што је еуфемизам за спонзорство, савремену верзију некадашњег меценатства. Институције културе се упућују да траже финансијску подршку привреде за свој рад, ваљда зато што се код нас култура, наука, образовање и здравство одвајкада сматрају трошком, а не инвестицијом у здраво, образовано и културно становништво.

Нажалост, нигде нисам пронашао неки статистички преглед спонзорства код нас. Заузврат сам у медијима нашао много митова о њему. Не знам да ли иза њих стоје непромишљени оптимизам, незнање или небрига, али би, ако прате медије у којима дају изјаве, требало да мало више размисле о ономе што говоре.

Погледајмо те митове.

1 У Србиjи расте свест о потреби спонзорисања културе. Колико схватам, имућни појединци, приватна, јавна и државна предузећа и министарства и општине најрадије спонзоришу градњу цркава и разне црквене активности, спортска такмичења, естрадне наступе и тзв. национално важне приредбе и прославе. Прилози за градњу цркава су одраз дубоко средњовековног менталитета куповине места на оном или престижа на овом свету, притиска околине и политичких странака и свести да токове црквених пара нико не контролише. Наши савремени приватни и државни задужбинари су далеко испод нивоа једног Мише Анастасијевића или Илије Коларца, који су пре много више од једног столећа улагали свој новац у добробит српског друштва.

У Србији више не постоје ни некадашњи културни задужбинари, ни социјалистички систем буџетирања културе, ни законски оквир за спонзорисање, ни шира свест о тој потреби. Постоји само жеља владе да што више смањи буџетске издатке за културу. Спонзори који данас подржавају културне и образовне институције – чине поштовања достојну мањину.

2 Српска привреда показује све више разумевања за спонзорисање. У Србији сива и црна економија чине негде око половине привреде, а од оне друге половине, тек је негде око 20 одсто индустрија, остатак су услужне делатности. У Србији има свега неколико довољно великих предузећа да могу озбиљније да подрже културу, од којих је само нека и спонзоришу. Сви остали су, чак и ако желе да нешто спонзоришу, сувише мали да могу бити ишта више од социјалне помоћи културним институцијама. Србија једноставно нема онолико привреде колико је објективно потребно да би спонзорисање функционисало као иоле стабилан начин финансирања. Осим тога, приватници, у начелу, подржавају културне институције да би имали пореске олакшице, што код нас не функционише, или да би се рекламирали, али им у нашим условима реклама у медијима, на спортским такмичењима и на естради даје много већи учинак.

3 Пореске олакшице подстичу улагање у културу. Нетачно, оне ће само створити предуслове за приватно спонзорство, али ће спонзори и даље спонзорисати само оно што хоће и што је у њиховом интересу. Зато огроман део институција неће никада добити ништа. Осим тога, у нашем пореском систему много су веће могућности за уштеду преко мућки с порезом него преко спонзорства.

4 Спонзорство омогућава институцијама културе више аутономије. То није тачно нигде у свету па ни овде. У културном, просветном и научном животу увек влада притајени страх да ће јавна критика власти или приватних спонзора или пак покретање шкакљивих тема проузроковати затварање финансијске славине. Разлика између буџетског и приватног финансирања јесте у томе што је буџет под контролом јавности и не зависи од воље једног појединца или групице људи из управе предузећа.

5 Ако се потруде и развију менаџерски приступ, институције културе ће добити много више средстава. Не, оне ће, као што се у свету то већ догодило у науци и образовању, само развити обимне менаџерске службе које ће на крају јурити за зарадом и потискивати све што је не доноси. Задатак културних институција није да остварују зараду већ да праве добре културне програме. Оне институције културе које (још увек) нису укинуте, троше све више времена и енергије на јурење за спонзорима уместо да то време посвете својој основној делатности. Осим тога, приватно спонзорство увек зависи од конјунктурних кретања и личног укуса и интереса спонзора, на шта менаџери из културе не могу да утичу.

6 Културне институције су се навикле на лезилебовићки живот на буџету. Тачно, само што су им политичари пречесто доводили директоре који појма нису имали о руковођењу институцијама којима је требало да руководе, а ако су и знали шта и како и хтели то озбиљно да ураде – скоро никада нису имали подршку политичара од којих су зависили и дан-данас зависе. Нерационалне институције коштају више него што треба да коштају, али ниједан директор ниједне веће културне институције не може да рационализује њен рад, на пример отпусти вишак запослених, без одобрења политичара.

7 Институцијеће стајати финансијски боље када се споје буџетска и спонзорска средства. Потпуно погрешно. Трошкови рада институција увек расту у складу са инфлацијом, спонзорска средства никада, а кад год порасту спонзорска средства, смањују се буџетска средства (која су и иначе на издисају и већ једва покривају сталне трошкове). Спонзорска средства су увек само додатак који крајње ретко прелази који постотак укупних трошкова. Државни буџет је стабилан извор финансирања – или би бар требало да буде – који омогућава дугорочно и свестрано планирање, јер је ипак под јавном контролом.

Буџетско финансирање није једино богомдано решење, и оно, као и свако друго финансирање, има своје предности и мане, али спонзорство у нашим условима, сем у ретким случајевима, углавном само или олакшава кризну ситуацију неке институције културе или продужује њену агонију. Волео бих да грешим, али се бојим да та грешка, ако је има, није баш велика.