Живот у соби са погледом на ходник

„Мама, мама, стигле су играчке, дођи брзо да видиш”, осмехнуо се јуче четворогодишњи Стефан Зарић, чврсто ухватио мајку Милицу за руку и одвео је до главног улаза у њихов дом – избеглички камп код Аде Циганлије. Није часио часа. Из гомиле кеса пуних гардеробе, играчака и школског прибора изабрао је плишаног тигра, рагби лоптицу, свеску, али и једну зелену оловку коју више није испуштао из руку. Док се играо поред коша који му је направио деда Ранко, његова мајка, бака и остали станари непризнатог кампа за расељене са Космета, смештеног тик поред „београдског мора”, делили су помоћ коју су им упутили ученици, родитељи и запослени у осмолетки „Војвода Мишић”.

– Узећу ову лутку за малу Тијану. Није ту, али нека је чека кад се врати – рекла је Лидија Ашанин комшиници док је за клинце и клинцезе који живе у кампу паковала пиџаме, јакне, блузе...

– Много нам значи ова помоћ. Има пуно лепих ствари. Гардероба коју малишани не могу да обуку када иду у школу, носиће макар по кући. Иде зима, биће хладно. Ово је други пут да нам школа „Војвода Мишић” помаже акцијом „Деца деци” – каже Лидија и додаје Стефану плави дукс за који је одока оценила да му пристаје.

Овај дечак и још десет чланова његове породице већ пет година живе у три мале просторије, кухињи и две собе преправљене од некадашњих канцеларија „Паркинг сервиса”. У дневној, једини прозор гледа на ходник. Са још три породице избегле из Истока, Пећи и Клине деле купатило. Кревета за сваког члана ове најбројније фамилије у кампу – нема. Неко увек спава на душеку постављеном на поду. Глава породице, Ранко Зарић, који је на Космету оставио два стана и локал, каже да стара изрека „Кад деца нису бесна, ни кућа није тесна” и те како важи.

– Златни су ми синови, ћерке и унуци. Када немамо пара, не буне се. Сналазимо се како знамо и умемо. Моја мајка прима пензију, деца раде за наднице, ја добијам 8.400 динара јер сам био шеф аутобуске станице у Истоку. Ставимо новац на гомилу, одредимо приоритете и тако стално. Дешава се да неког дана немамо ни за хлеб. Чекамо да се неки од синова врати с посла и донесе дневницу како бисмо јели – прича Ранко и с поносом хвали најмлађу ћерку Александру (15) којој је 1999. године, због стреса доживљеног на Косову и Метохији, оштећен слух. Као ученица Школе за оштећене слухом – наглуве „Стефан Дечански”, заврeдела је низ награда на такмичењима из српског језика. Њена старија сестра, Анђелија, у средњу пољопривредну школу иде без књига. Али, кући доноси само одличне оцене.

– Сањам да продам стан у Истоку и купим кућу у близини Београда. Хоћу синовима Дејану, Давору, Далибору, Радоју, ћеркама Данијели, Анђелији, Александри, унуцима Стефану, Страхињи, Лани, мајци Босиљки и супрузи Милици да пружим трајни кров над главом. Шта да радимо када надлежни ускоро одлуче да иселе све колективне центре? – пита се Ранко.

Ненад Ашанин, координатор кампа код Аде, каже да сви станари живе као један, помажу се међусобно и труде да дотрајалу зграду колико-толико среде и назову је домом.

– Када смо први пут ушли, затекли смо пацове, бубе, гомилу употребљених шприцева... Требало нам је два месеца да све доведемо у ред. Сва срећа па су зидови од цигле и зими није толико хладно. Али, овде нема нормалног живота. Неколико пута су се запалили струјомери јер нису могли да издрже потрошњу. За цео камп вода стиже из једне танке цеви. Када двоје људи одврну славине, код комшија одмах пресуше. Препуштени смо сами себи – каже Ашанин и истиче да је помоћ попут оне коју им је већ други пут приредила школа „Војвода Мишић” – ретка.

Зорана Војновић, председница савета родитеља школе, каже да у понедељак стиже још једна тура одеће, обуће, средстава за хигијену и играчака које су ученици, родитељи и запослени сакупили за само неколико сати како би показали да житељи кампа нису заборављени.

У избегличком центру код Аде Циганлије живи 40 породица – 24 деце и три бебе.

Ј. Цветковић