Пола века прве дискотеке

Ових дана навршава се 50 година од настанка прве дискотеке. За разлику од већине иновација у свету музике и забаве, први диско клуб није рођен у неком од великих музичких центара попут Њујорка или Лондона. Овог пута у питању је био град Ахен, на крајњем истоку Немачке. Као прва званична дискотека води се „Скоч клуб” у овом граду. Власник клуба ангажовао је извесног Клауса Квиринија да забавља госте пуштајући музику са грамофонских плоча. Ово се десило сасвим случајно, јер је Квирини заправо требало да спасе вече. Наиме, локални бенд који је то вече требало да наступи био је спречен због болести једног од чланова. Квирини, у чијој се колекцији налазио велики број плоча са немачког, француског, британског и америчког тржишта, са задовољством се прихватио посла и одушевио све присутне. Тако је постао први светски диск-џокеј (ди-џеј). Квирини је недуго затим узео уметнички псеудоним ди-џеј Хајнрих.

Шездесете године у дискотекама обележене су правим „ратом” ди-џејева у потрази за што већим рокенрол хитовима. Поред радија и ТВ станица, управо су дискотеке те које су допринеле култном статусу састава као што су „Битлси” или „Ролингстонси”. Ера великих концерата и фестивала такође је утицала да се тадашња публика у тренуцима „припрема” за велике догађаје окупља у клубовима, слушајући актуелне хитове.

Иако су дискотеке заживеле пре педесет година, музички правац чијем су имену кумовале јавио се тек десетак година касније. Диско музика постала је глобално популарна крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века, док се средина седамдесетих слободно може назвати „дискоманијом”. У овом периоду поменути правац суверено је владао топ-листама широм света, а одлазак у дискотеку није био само ствар викендашког провода, већ нешто што се подразумева. У моду је ушла и неизбежна сценографија: одећа дречавих боја, огледала, под сачињен од разнобојних неонских светиљки и – легендарна диско кугла. У то време готово да није било радио и ТВ станице која није емитовала диско. Ова појава се донекле показала и као контрапродуктивна за овај музички правац. Све већи револт младе генерације према диско музици испољио се у доласку панка и новог таласа, крајем исте деценије.

Осамдесете године обележио је талас нових електропоп састава и извођача, првенствено из Немачке и Велике Британије. Њихова музика била је заштитни знак дискотека у овом периоду које су, упркос паду популарности, и даље представљале озбиљан културолошки феномен.

Ова деценија изнедрила је и такозвани итало-диско (већина аутора долазила је са Апенинског полуострва) који је био популаран не само у Европи, већ и са друге стране Атлантског океана.

Последња деценија прошлог века враћа ди-џејеве у центар пажње, развитком техно-музике и свих њених поджанрова. У овом периоду они не представљају само „људе иза грамофона” који искључиво пуштају туђу музику већ постају праве музичке звезде. Обраде и популарно миксовање туђих песама уз обиље ауторских нумера, али и продуцентски таленат, донели су бројним ди-џејевима статус светских звезда и ставили их раме уз раме са највећим поп и рок групама тог доба. Карл Кокс, Лорен Гарније, Дејвид Моралес, Роџер Санчез, Ричи Хотин нека су од имена која љубитељима електронске музике звуче „гласно” баш као „Металика” у свету хевиметала или U2 у свету рока.

У данашње време, упркос „мору” жанрова и разних видова забаве младих, ноћни клубови не морају да страхују да своју будућност. Иако већ дуже време не представљају дискотеке у изворном смислу те речи, дух прошлих времена се у клубовима и те како осећа. Вртоглави развитак технологије условио је и неке нове трендове. Тако је, на пример, „тихи” диско већ неколико година прави хит у свету. Комплетан доживљај постиже се на плесном подијуму на којем гости клубова не играју уз музику са разгласа, већ са слушалица. Иако на први поглед делује тотално бесмислено, стручњаци тврде да је овај вид „конзумирања” музике заправо много ефектнији од класичног. Као прво, ниво буке коју производе јака озвучења практично и не постоји. Са друге стране, сваки посетилац на располагању има неколико жанрова које може да бира у зависности од свог музичког укуса. Да ли ће овакав тренд заживети, или ће га убрзо заменити неки нови, остаје да се види.

Адријан Чолаковић

----------------------------------------------------

Фамозни „Студио 54”

Њујоршка дискотека „Студио 54” је у кратком периоду у другој половини седамдесетих година прошлог века постала једно од најпрестижнијих места за излазак. На званичном отварању дискотеке, 1977. године, појавио се сам крем тадашњег шоу-бизниса и уметности: Мик и Бјанка Џегер, Џери Хол, Лајза Минели, Салвадор Дали, Марго Хемингвеј... Податак да се међу гостима „Студија” те вечери није могло наћи места за Френка Синатру, Ворена Битија, Шер или Вудија Алена довољно говори о фами која је пратила ово место. Популарну „педесетчетворку” посећивали су (било као гости или извођачи) и Мајкл Џексон, Џејмс Браун, Артур Расел, Грејс Џонс, Џон Ленон и Јоко Оно, Елтон Џон, Род Стјуарт, Дајана Рос, Глорија Гејнор, Дона Самер...

Услед честих полицијских рација и бројних хедонистичких скандала познатих гостију, ово место затворено је 1980. године, чиме је завршена прва и најславнија епизода у историји овог клуба, који је у више наврата поново отваран – али без одјека који је имао.