Pola veka prve diskoteke

Ovih dana navršava se 50 godina od nastanka prve diskoteke. Za razliku od većine inovacija u svetu muzike i zabave, prvi disko klub nije rođen u nekom od velikih muzičkih centara poput Njujorka ili Londona. Ovog puta u pitanju je bio grad Ahen, na krajnjem istoku Nemačke. Kao prva zvanična diskoteka vodi se „Skoč klub” u ovom gradu. Vlasnik kluba angažovao je izvesnog Klausa Kvirinija da zabavlja goste puštajući muziku sa gramofonskih ploča. Ovo se desilo sasvim slučajno, jer je Kvirini zapravo trebalo da spase veče. Naime, lokalni bend koji je to veče trebalo da nastupi bio je sprečen zbog bolesti jednog od članova. Kvirini, u čijoj se kolekciji nalazio veliki broj ploča sa nemačkog, francuskog, britanskog i američkog tržišta, sa zadovoljstvom se prihvatio posla i oduševio sve prisutne. Tako je postao prvi svetski disk-džokej (di-džej). Kvirini je nedugo zatim uzeo umetnički pseudonim di-džej Hajnrih.

Šezdesete godine u diskotekama obeležene su pravim „ratom” di-džejeva u potrazi za što većim rokenrol hitovima. Pored radija i TV stanica, upravo su diskoteke te koje su doprinele kultnom statusu sastava kao što su „Bitlsi” ili „Rolingstonsi”. Era velikih koncerata i festivala takođe je uticala da se tadašnja publika u trenucima „priprema” za velike događaje okuplja u klubovima, slušajući aktuelne hitove.

Iako su diskoteke zaživele pre pedeset godina, muzički pravac čijem su imenu kumovale javio se tek desetak godina kasnije. Disko muzika postala je globalno popularna krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, dok se sredina sedamdesetih slobodno može nazvati „diskomanijom”. U ovom periodu pomenuti pravac suvereno je vladao top-listama širom sveta, a odlazak u diskoteku nije bio samo stvar vikendaškog provoda, već nešto što se podrazumeva. U modu je ušla i neizbežna scenografija: odeća drečavih boja, ogledala, pod sačinjen od raznobojnih neonskih svetiljki i – legendarna disko kugla. U to vreme gotovo da nije bilo radio i TV stanice koja nije emitovala disko. Ova pojava se donekle pokazala i kao kontraproduktivna za ovaj muzički pravac. Sve veći revolt mlade generacije prema disko muzici ispoljio se u dolasku panka i novog talasa, krajem iste decenije.

Osamdesete godine obeležio je talas novih elektropop sastava i izvođača, prvenstveno iz Nemačke i Velike Britanije. Njihova muzika bila je zaštitni znak diskoteka u ovom periodu koje su, uprkos padu popularnosti, i dalje predstavljale ozbiljan kulturološki fenomen.

Ova decenija iznedrila je i takozvani italo-disko (većina autora dolazila je sa Apeninskog poluostrva) koji je bio popularan ne samo u Evropi, već i sa druge strane Atlantskog okeana.

Poslednja decenija prošlog veka vraća di-džejeve u centar pažnje, razvitkom tehno-muzike i svih njenih podžanrova. U ovom periodu oni ne predstavljaju samo „ljude iza gramofona” koji isključivo puštaju tuđu muziku već postaju prave muzičke zvezde. Obrade i popularno miksovanje tuđih pesama uz obilje autorskih numera, ali i producentski talenat, doneli su brojnim di-džejevima status svetskih zvezda i stavili ih rame uz rame sa najvećim pop i rok grupama tog doba. Karl Koks, Loren Garnije, Dejvid Morales, Rodžer Sančez, Riči Hotin neka su od imena koja ljubiteljima elektronske muzike zvuče „glasno” baš kao „Metalika” u svetu hevimetala ili U2 u svetu roka.

U današnje vreme, uprkos „moru” žanrova i raznih vidova zabave mladih, noćni klubovi ne moraju da strahuju da svoju budućnost. Iako već duže vreme ne predstavljaju diskoteke u izvornom smislu te reči, duh prošlih vremena se u klubovima i te kako oseća. Vrtoglavi razvitak tehnologije uslovio je i neke nove trendove. Tako je, na primer, „tihi” disko već nekoliko godina pravi hit u svetu. Kompletan doživljaj postiže se na plesnom podijumu na kojem gosti klubova ne igraju uz muziku sa razglasa, već sa slušalica. Iako na prvi pogled deluje totalno besmisleno, stručnjaci tvrde da je ovaj vid „konzumiranja” muzike zapravo mnogo efektniji od klasičnog. Kao prvo, nivo buke koju proizvode jaka ozvučenja praktično i ne postoji. Sa druge strane, svaki posetilac na raspolaganju ima nekoliko žanrova koje može da bira u zavisnosti od svog muzičkog ukusa. Da li će ovakav trend zaživeti, ili će ga ubrzo zameniti neki novi, ostaje da se vidi.

Adrijan Čolaković

----------------------------------------------------

Famozni „Studio 54”

Njujorška diskoteka „Studio 54” je u kratkom periodu u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka postala jedno od najprestižnijih mesta za izlazak. Na zvaničnom otvaranju diskoteke, 1977. godine, pojavio se sam krem tadašnjeg šou-biznisa i umetnosti: Mik i Bjanka Džeger, Džeri Hol, Lajza Mineli, Salvador Dali, Margo Hemingvej... Podatak da se među gostima „Studija” te večeri nije moglo naći mesta za Frenka Sinatru, Vorena Bitija, Šer ili Vudija Alena dovoljno govori o fami koja je pratila ovo mesto. Popularnu „pedesetčetvorku” posećivali su (bilo kao gosti ili izvođači) i Majkl Džekson, Džejms Braun, Artur Rasel, Grejs Džons, Džon Lenon i Joko Ono, Elton Džon, Rod Stjuart, Dajana Ros, Glorija Gejnor, Dona Samer...

Usled čestih policijskih racija i brojnih hedonističkih skandala poznatih gostiju, ovo mesto zatvoreno je 1980. godine, čime je završena prva i najslavnija epizoda u istoriji ovog kluba, koji je u više navrata ponovo otvaran – ali bez odjeka koji je imao.