Осуђеници имају Н.О.С.

У једном малолетничком затвору починиоци најтежих кривичних дела током издржавања казне постају лидери неформалних осуђеничких група, тзв. осуђеничких колектива. Они временом бивају главни партнери у преговорима са затворском управом око најважнијих безбедоносних ствари. Истовремено, затворски васпитачи су потиснути у други план.

Оно што се свакодневно дешава у затвору, како међу осуђенима, тако и међу запосленима, јесте инверзија улога: на врло лак начин од жртве се постаје агресор. Неретко, дешава се да се жртва двоструко кажњава – и од формалног затворског и од неформалног осуђеничког система. Од формалног система, пасивним односом, нечињењем да се угроженом-осуђеном помогне, док неформални осуђенички систем (Н.О.С.) у свему наступа бруталније, шабером или бодежом. То су два главна „спортска” реквизита битна за колективце. Такође, вештом манипулацијом може се приказати да су насилници који су малтретирали друге осуђенике„добра деца” и жртве. У тој манипулацији могу учествовати и родитељи, поготово мајке. Дешавало се да у међуосуђеничком сукобу „колективци’’ извуку дебљи крај и да уз помоћ родитеља у јавности и министарству, односно Управи за извршење, покушају да се прикажу као жртве.

У затворима владају универзални модели понашања, који се подједнако односе на све затворске актере. Заблуда је веровати да између службеника и осуђеника постоји ,,непремостиви јаз”. Реалност упућује да се и једни и други налазе у истом „затворском лонцу”, где се сви: награђују, кажњавају, освајају територије, неформално групишу, чувају тајне и кажњавају оне који говоре истину о затвору, угрожавају, прогањају, етикетирају, скривају иза лажних затворских ауторитета, цинкаре, сплеткаре, сурово обрачунавају са неистомишљеницима...

Зна се да се многи од нас, када се нађу заједно, понашају другачије него када су сами. У затвору је то више него очигледно, поготово после изласка осуђеног из пријемног одељења, где проводи до месец дана. Излазак на круг је најбитнији моменат за сваког осуђеног, јер од тога како ће га „круг” прихватити зависи како ће издржавати казну. Круг је синоним за неформални осуђенички систем (Н.О.С.) који је издиференциран, на недодирљиве ,,колективце”, ,,банду”, као њихове ,,војнике” и ,,аутсајдере”, и ,,клошаре” који су угрожена врста и од једних и од других.

На основу спољашњих манифестација које демонстрира, просечни осуђеник – ,,колективац” у малолетничком затвору изгледа овако:

Има двадесет година. Углавном потиче из потпуне породице, мада није редак случај да су му родитељи разведени и да је остао да живи са мајком, без очеве фигуре као објекта за идентификацију. Носи фирмиране и скупе патике и ретко се јавља васпитачу да тражи ванредно телефонирање (што је знак да недозвољено поседује мобилни апарат). У слободно време најчешће је у теретани где бесомучно диже тегове и добија на тежини да би био што робустнији. Избегава било какве радне активности, као што је чишћење снега, копање или сређивање просторија. У затвору има ,,своје робове” који га служе. Има надимак и тетоваже на телу. Завршио је основну школу и започео средњу коју је прекинуо у првом разреду. Покушао је са уписом у други и на крају прекинуо школовање. Током школе тукао се са ђацима и улазио у вербалне сукобе с наставницима. У екстремним ситуацијама знао је да пребије разредног старешину, али и да удари директора школе. У детињству је тренирао неки од колективних спортова (фудбал, кошарку...), али је касније почео да се бави борилачким вештинама и да одлази на фудбалске утакмице да би се ,,шибао са муријом” и противничким табором кријући све то од родитеља. У међувремену је преко марихуане стигао до хероина. Обожава лагодан живот: скупе аутомобиле, брзе моторе, одласке на сплавове и провод са девојкама. Ако шта чита, то је ,,стручна” штампа: ,,Метак”, ,,Калибар”, а за разоноду ,,Скандал”. Прати дешавања у хроници жуте штампе. Обожава лаке телевизијске програме. Од политике, једино га интересује Закон о амнестији. Квазирелигиозан је.

Насилничко понашање осуђених у затворима има своје извориште пре свега у системским пропустима, па тек онда настаје од самих појединаца – осуђеника и службеника који раде у затворима. У будућности, затвори би требало да буду природније социјалне средине, у којима би се боље осећали и осуђени и запослени. Да би се то постигло потребно је пре свега вршити природну класификацију осуђених, делећи оне ризичне од безазлених, као што би требало посебно издвајати повратнике. Рад и школовање требало би да буду у основи рехабилитације осуђеника. Такође, међу службеним лицима требало би елиминисати негативну селекцију и на одговорна руководећа места постављати искусне, професионалце, који би заменили послушнике и неспособне.

социолог-васпитач у КПЗ за малолетнике у Ваљеву