Стопама деда Јове са Романије

Од нашег дописника
Озерковићи – И овог октобра у Озерковићима многи су се сетили Јове Мијатовића, народног лекара и светског путника. У родној кући човека који је светом пронео име Романије, Рогатице, Сокоца и родних Озерковића, време је на тренутак стало. Јовин син Милија и снаха Јања, те исцелитељев унук Деливоје са женом Стојком. У Јовиној радној соби у којој је примао, лечио и доносио радост људима, ношња без које Јово нигде није одлазио. На супротној страни, уз кандило и иконе, полица. А на њој сложено на хиљаде листова руком исписаних лекова од шумског биља и начина на које се они справљају, које је травар са Романије годинама скупљао.

– Дохватио сам се и ја трава и лековитог биља. Нећу дати да се угаси посао којим се светом прочуо мој деда. Јасно је свима да ни ја, а ни било ко други не може надмашити деда Јову. Али покушаћу. Нећу се дати – каже Деливоје.

Када је Јово 1986. године умро, односно на себе подигао руку, имао је година више него што се мислило.

– У матичним књигама које сам пронашао у Рогатици, уз његово име била је исписна и 1886. као година његовог рођења. Претпоставља се да је живео и дуже од века, пошто се у његово време одлазило матичару и по неколико година после рођења – објашњава Деливоје.

Уз асфалтну саобраћајницу која од Сокоца води према Рогатици, годинама је стајала табла која је указивала да је ту ,,Јовина станица”. Табле на скретању ка родном селу травара са Романије одавно нема. Али у Озерковићима још је пуно прича о колонама несрећника који су спас тражили код Јове травара. Међу хиљадама обичних људи, али и академика, познатих политичара и високих официра, Јовин син Милија и унук Деливоје најрадије се сете приче о бившем америчком председнику Ричарду Никсону и његовом болесном сину.

– Ко зна како, али Никсон је чак у Америци чуо за мога деду. Позвао га је у Вашингтон да му лечи сина. Деда је то урадио, као и у безброј других прилика. Излечио му је сина, а као награду амерички председник му је даривао прстен – прича Деливоје.

Сећају се и случаја младића по презимену Суботић. Од њега су чак и у Љубљани дигли руке прогнозирајући му ,,само неколико месеци живота”.

– Када је изгубио и последњу наду, долази код деде који у почетку није био баш заинтересован пошто га тај Суботић раније није нешто послушао. Када је пристао на дедине лекове, тај Суботић је живео још 22 године – сећа се Деливоје.

Често је Јово Мијатовић био на мети општинских комитета. И робијао је због свог ,,надрилекарства”. Али старина је све издржао... Ни данас нико не зна зашто је скончао на начин несрећних људи, оних којима је живот окренуо леђа. У Озерковићима нико о томе не жели да прича. Тајну је однео са собом у гроб над којим је данас бронзани кип травара са Романије у природној величини којег је Јово Мијатовић још за живота себи подигао.