Европа на брзом колосеку

Од нашег сталног дописника
Брисел, 4. новембра –  Јучерашњим потписом чешког председника Вацлава Клауса окончан је мукотрпни процес ратификације Лисабонског уговора у свих 27 држава чланица Европске уније. Преостаје још обављање техничке процедуре, после које ће уговор да ступи на снагу 1. децембра, а транзицију власти у ЕУ нико више не може да заустави. Европа убрзава.

То је потврдио и Фредрик Рајнфелд, шведски премијер и председавајући Савета Европске уније, чија ће пријатна обавеза бити да сазове ванредни самит ЕУ током новембра како би европски лидери изабрали свог првог председника и будућег шефа дипломатије. Председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо, који је јуче сијао од среће, такође би требало да именује свих 27 комесара и да их свечано представи чим Лисабон ступи на снагу. Посланици Европског парламента, чија је улога досад била саветодавна, добиће могућност да одлучују.

Без обзира на то каква ће бити коначна кадровска подела у ЕК и Савету, суштина примене Лисабона требало би да се огледа у ефикаснијем деловању Брисела на међународној сцени. Уговор предвиђа институционалне реформе и одређену централизацију моћи што трговинској унији европских држава пружа прилику да развија атрибуте јединствене државе.

Чешки председник Клаус описао је то својим речима. „С почетком примене Лисабонског уговора, Чешка ће престати да постоји као суверена држава.” Он је своју одлуку да ипак потпише Уговор оправдао одлуком Уставног суда Чешке да Лисабон није у нескладу са домаћим законима. Клаус је оценио да је то документ за значајан отклон од Европске уније као заједнице европских држава, ка једној европској држави.

Није само Клаус несрећан због Лисабона. Иста осећања изразили су колумнисти британских новина који су најавили „крај Британије” и упитали Дејвида Камерона, лидера торијеваца, да ли важи обећање да ће расписати референдум када дође на власт.

Уговор из Лисабона потписан је 13. децембра 2007. године током португалијског председавања ЕУ, као последица неусвајања Европског устава потписаног октобра 2004. године. Годину дана после референдумског одбијања ратификације устава 2005. године у Француској и Холандији, лидери ЕУ су наредне године током немачког председавања ЕУ одлучили да начине нови уговор о Унији. Назван је Лисабонски.

Три недеље после објављивања одлуке о његовом важењу у службеном гласилу ЕУ, Лисабонски уговор ће ступити на снагу, а до тада ће важити Уговор из Нице (на снази од 2003. године).

Када је потписан пре нешто мање од две године, предвиђено је да Уговор важи од 1. јануара 2009. године. Али, иако се нашао на само једном истинском искушењу ратификације, у Републици Ирској где се референдумом одлучивало о његовој ратификацији, Лисабон је јуна 2008. одбијен већином од 54 одсто гласова Ираца.

Потом су се Ирци нашли на искушењу и на својој кожи осетили колико може бити тешка светска економска криза када Брисел не помаже свесрдно, а затим у замену за одређене гаранције поновили референдум. Ратификација је овога пута изгласана вољом 67 одсто гласача. На крају је и Клаус потписао уз гаранције да неће морати да враћа имовину протераним судетским Немцима.

Прашки примерак уговора специјалном дипломатском поштом путује у Рим, где се већ налази преосталих 26 ратификованих копија и где су 25. марта 1957. године потписани први уговори о успостављању Европског заједничког тржишта и Еуроатома. Потписнице Римских уговора су Немачка, Француска, Италија и земље Бенелукса. Претходно, 18. априла 1951. године исте државе основале су Заједницу за угаљ и челик, што се сматра датумом рођења ЕУ.

У Риму се чувају сви уговори о ЕУ, а следећи важан за развој Уније потписан је априла 1965. године, када је уједињавањем Европског заједничког тржишта, Заједнице за угаљ и челик и Еуроатома створена Европска заједница. Уговор је ступио на снагу јула 1967. године.

Прво проширење ЕУ догодило се 1973. године када су у заједницу ступиле Велика Британија, Ирска и Данска, а до 2004. године чекало се на велико проширење ЕУ на исток Европе. Даље проширивање регулисано је управо Лисабонским уговором. Његово усвајање и примена представљају потребан, али не и довољан услов за приступање нових чланица.

У јучерашњем обраћању Сенату у Француској, европски комесар за проширење није пуно говорио о будућем проширењу, али је истакао „да је политика проширења ЕУ одраз глобалне улоге Уније”. Он је поменуо претходна добра искуства и важност улоге политике проширења за стабилизацију западног Балкана.

„Глобални кредибилитет ЕУ почива на способности да обликује своје суседство”, казао је Рен, који није пропустио прилику да каже нешто више о својој визији будућности европске спољне политике, а није тајна да је један од незваничних кандидата за место шефа дипломатије.

Мање од месец дана остало је до одговора на чувено питање бившег америчког државног секретара Хенрија Кисинџера – кога ја треба да зовем ако хоћу да причам са Европом?