Evropa na brzom koloseku

Od našeg stalnog dopisnika
Brisel, 4. novembra –  Jučerašnjim potpisom češkog predsednika Vaclava Klausa okončan je mukotrpni proces ratifikacije Lisabonskog ugovora u svih 27 država članica Evropske unije. Preostaje još obavljanje tehničke procedure, posle koje će ugovor da stupi na snagu 1. decembra, a tranziciju vlasti u EU niko više ne može da zaustavi. Evropa ubrzava.

To je potvrdio i Fredrik Rajnfeld, švedski premijer i predsedavajući Saveta Evropske unije, čija će prijatna obaveza biti da sazove vanredni samit EU tokom novembra kako bi evropski lideri izabrali svog prvog predsednika i budućeg šefa diplomatije. Predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo, koji je juče sijao od sreće, takođe bi trebalo da imenuje svih 27 komesara i da ih svečano predstavi čim Lisabon stupi na snagu. Poslanici Evropskog parlamenta, čija je uloga dosad bila savetodavna, dobiće mogućnost da odlučuju.

Bez obzira na to kakva će biti konačna kadrovska podela u EK i Savetu, suština primene Lisabona trebalo bi da se ogleda u efikasnijem delovanju Brisela na međunarodnoj sceni. Ugovor predviđa institucionalne reforme i određenu centralizaciju moći što trgovinskoj uniji evropskih država pruža priliku da razvija atribute jedinstvene države.

Češki predsednik Klaus opisao je to svojim rečima. „S početkom primene Lisabonskog ugovora, Češka će prestati da postoji kao suverena država.” On je svoju odluku da ipak potpiše Ugovor opravdao odlukom Ustavnog suda Češke da Lisabon nije u neskladu sa domaćim zakonima. Klaus je ocenio da je to dokument za značajan otklon od Evropske unije kao zajednice evropskih država, ka jednoj evropskoj državi.

Nije samo Klaus nesrećan zbog Lisabona. Ista osećanja izrazili su kolumnisti britanskih novina koji su najavili „kraj Britanije” i upitali Dejvida Kamerona, lidera torijevaca, da li važi obećanje da će raspisati referendum kada dođe na vlast.

Ugovor iz Lisabona potpisan je 13. decembra 2007. godine tokom portugalijskog predsedavanja EU, kao posledica neusvajanja Evropskog ustava potpisanog oktobra 2004. godine. Godinu dana posle referendumskog odbijanja ratifikacije ustava 2005. godine u Francuskoj i Holandiji, lideri EU su naredne godine tokom nemačkog predsedavanja EU odlučili da načine novi ugovor o Uniji. Nazvan je Lisabonski.

Tri nedelje posle objavljivanja odluke o njegovom važenju u službenom glasilu EU, Lisabonski ugovor će stupiti na snagu, a do tada će važiti Ugovor iz Nice (na snazi od 2003. godine).

Kada je potpisan pre nešto manje od dve godine, predviđeno je da Ugovor važi od 1. januara 2009. godine. Ali, iako se našao na samo jednom istinskom iskušenju ratifikacije, u Republici Irskoj gde se referendumom odlučivalo o njegovoj ratifikaciji, Lisabon je juna 2008. odbijen većinom od 54 odsto glasova Iraca.

Potom su se Irci našli na iskušenju i na svojoj koži osetili koliko može biti teška svetska ekonomska kriza kada Brisel ne pomaže svesrdno, a zatim u zamenu za određene garancije ponovili referendum. Ratifikacija je ovoga puta izglasana voljom 67 odsto glasača. Na kraju je i Klaus potpisao uz garancije da neće morati da vraća imovinu proteranim sudetskim Nemcima.

Praški primerak ugovora specijalnom diplomatskom poštom putuje u Rim, gde se već nalazi preostalih 26 ratifikovanih kopija i gde su 25. marta 1957. godine potpisani prvi ugovori o uspostavljanju Evropskog zajedničkog tržišta i Euroatoma. Potpisnice Rimskih ugovora su Nemačka, Francuska, Italija i zemlje Beneluksa. Prethodno, 18. aprila 1951. godine iste države osnovale su Zajednicu za ugalj i čelik, što se smatra datumom rođenja EU.

U Rimu se čuvaju svi ugovori o EU, a sledeći važan za razvoj Unije potpisan je aprila 1965. godine, kada je ujedinjavanjem Evropskog zajedničkog tržišta, Zajednice za ugalj i čelik i Euroatoma stvorena Evropska zajednica. Ugovor je stupio na snagu jula 1967. godine.

Prvo proširenje EU dogodilo se 1973. godine kada su u zajednicu stupile Velika Britanija, Irska i Danska, a do 2004. godine čekalo se na veliko proširenje EU na istok Evrope. Dalje proširivanje regulisano je upravo Lisabonskim ugovorom. Njegovo usvajanje i primena predstavljaju potreban, ali ne i dovoljan uslov za pristupanje novih članica.

U jučerašnjem obraćanju Senatu u Francuskoj, evropski komesar za proširenje nije puno govorio o budućem proširenju, ali je istakao „da je politika proširenja EU odraz globalne uloge Unije”. On je pomenuo prethodna dobra iskustva i važnost uloge politike proširenja za stabilizaciju zapadnog Balkana.

„Globalni kredibilitet EU počiva na sposobnosti da oblikuje svoje susedstvo”, kazao je Ren, koji nije propustio priliku da kaže nešto više o svojoj viziji budućnosti evropske spoljne politike, a nije tajna da je jedan od nezvaničnih kandidata za mesto šefa diplomatije.

Manje od mesec dana ostalo je do odgovora na čuveno pitanje bivšeg američkog državnog sekretara Henrija Kisindžera – koga ja treba da zovem ako hoću da pričam sa Evropom?