Убедљиво најбржи раст

Демографски раст престонице, чије се урбано ткиво након Другог светског рата популационо утростручило, најбоље се види на Новом Београду, потпуно новом насељу формираном од досељеника из свих бивших СФРЈ република. Данас је то општина с највећим бројем становника у земљи. Убедљиво најбржи популациони раст у последњих пола века бележе насеља у делимично урбанизованом појасу око градског језгра Београда попут Калуђерице (25 пута већа), Борче, Лештана, Сремчице (десет пута увећана). Изузимајући поједина насеља у општинама Тутин, Нови Пазар или Рашка, чије је становништво за пола века увећано од седам до десет пута захваљујући природном прираштају, најбрже су расла (и до пет-шест пута), индустријализацијом успостављена нова градска средишта централне Србије усисавајући радну снагу из непосредног сеоског окружења. Како је временом сеоско залеђе популационо исцрпљено, а индустрија скоро замрла, Београд је почео да привлачи знатан део радноспособне популације из мањих и средњих градова Србије, који су свој популациони максимум доживели још пре распада СФРЈ.

Такође, готово трећина свих избеглих и расељених лица у Србији настанила се у Београду, тако да је сваки десети становник главног града дошао у протеклих 15-20 година из Хрватске, БиХ односно са Косова и Метохије. Имајући у виду да се укупан број становника Београда од 1991. до данас није битније променио, јасно је да су избегли донекле компензовали одлазак оних који су у истом периоду престоницу напустили.

И овај вид миграција довео је у Београд млађе и образованије становништво у односу на досељенике који су се настанили у остатку државе. Међутим, огромне генерације досељеника временом улазе у групу старог становништва, што прети да у блиској будућности, у одсуству ранијег обима досељавања, претвори Београд у лидера популационог старења у земљи.

Урбанизација у Србији никада није пратила темпо индустријализације, а један од показатеља био је хроничан недостатак стамбених јединица. Овај индикатор додатно је погоршан током последње две деценије, што се посебно осетило у Београду. Град се ширио у правцу приградских насеља у општинама Гроцка, Палилула, Земун и Сурчин.

Сличан прилив миграната током последње две деценије остварио је још само Нови Сад, што је превасходно заслуга избегличке популације. И управо на простору између та два највећа урбана центра у земљи ствара се потенцијално густо насељена зона урбанизације. Та зона би у блиској будућности могла да представља регион највеће популационе концентрације у Србији, што, имајући у виду неповољне демографске показатеље, представља огромну препреку уравнотеженом регионалном развоју државе. Будући да Србија има повољне географске услове за равномерно популационо насељавање на већем делу територије, актуелно концентрисање становништва не може се сматрати прихватљивим просторним развојем.

Становништво урбане зоне Београда (без приградских општина) чини иначе 15 одсто укупне, а 26 одсто градске популације Србије. По овом показатељу, главни град се уклапа у глобални тренд метрополизације, где поједини градови окупљају и до 60 одсто укупног броја становника земље (у Европи предњаче Грчка, Аустрија, Ирска, Финска, Данска, Португал, Шведска и Мађарска). Оно што, у том погледу, разликује Србију од развијених држава је одсуство центара који би у одређеним друштвеним сегментима заиста парирали највећем граду. Но, у нашој земљи у градовима живи тек 58 одсто популације у односу на просек од 75 одсто у развијеним државама. Достизање ове бројке не значи аутоматско изумирање села, што се често погрешно апострофира као један од највећих демографских проблема Србије. Напротив, наслеђену нерационалну мрежу насеља требало би уравнотежити. Међутим, одиграва се управо супротан процес: дуготрајна економска криза усмерава већину „унутрашњих” миграната ка Београду, баш на уштрб мањих и средњих градова (у чију инфраструктуру је уложено много средстава током претходних пола века), што успорава очекивани пораст урбане популације и развој модерног села у Србији.

Центар за демографска истраживања, Институт друштвених наука