Три моћне жене против беде

Спокојна и стрпљива, Мари Ндиај је и својом појавом била у снажном контрасту са гомилом махнитих новинара и телевизијских екипа који су стезали обруч око нове добитнице највећег књижевног признања у Француској – Гонкурове награде. Сцена се одвијала прошлог понедељка у Паризу, испред елегантног ресторана „Друан“ на десној обали Сене, у коме жири традиционално проглашава резултате последњег круга гласања. Овај пут готово да није било дилеме – за роман „Три моћне жене“ гласало је пет од десет чланова жирија.

„За мене је ово признање за 25 година колико пишем. То је моја тринаеста књига, па ову награду примам са извесним отклоном. У исто време сам веома задовољна, али и веома мирна“, рекла је четрдесетдвогодишња књижевница чије је лице зрачило младалачком свежином.

Жири је изабрао зрелу ауторку, чији последњи роман критика сматра круном њеног стваралаштва.

„Ово није Бах, ово је Моцарт“, прокоментарисао је један члан жирија. Успех код критике, која је по објављивању прошлог лета дала изузетне оцене овом роману о судбинама жена растрзаних између афричког и европског континента, поклопио се са необично великим одзивом публике, па је издавач, Галимар, уместо првобитних 15.000 одштампао 155.000 примерака, од којих се уочи доделе награде продало већ 130.000.

„Ни сама не могу да објасним шта је разлог овом успеху, по чему се ова књига разликује од других. Чини ми се да се тема о емигрантима, нарочито у последњем делу романа, поклапа са данашњим преокупацијама у друштву“ изјавила је за „Политику“.

Свеопште признање је угушило ретке критике да јој је ишло у прилог то што је жена, а при томе још и црнкиња, у друштву у коме би се овакав избор жирија могао протумачити као политички коректан.

Након министарки из редова „видљиве мањине“, зашто не и једна Афрофранцускиња за Гонкура? Али не, овде није реч о роману емигранткиње која се примерно уклопила у француско друштво, већ о Францускињи, чији је отац, пореклом из Сенегала, напустио породицу још док је била у колевци, не преневши јој ништа од афричког наслеђа. Она се, напротив, изграђивала на класицима руске и америчке литературе.

„Често се говори о мојим афричким коренима, али ја сам по култури и месту на коме сам одрасла стопостотна Францускиња. Волела бих да имам двоструку културу, али то није случај“, објаснила је књижевница која не воли да је сврставају у бесмислене категорије као што су „женски“ или „црни писац“, иако јој је драго што је међу ретким женама које су добиле Гонкурову награду. Поглед који баца на судбине својих јунакиња, Норе, Фанте и Кади, од којих се свака бори против ограничења која им је живот наметнуо, против беде, понижења, одбачености и расизма, јесте хуманистички, натопљен вером у унутрашњу снагу и борбу за достојанство.

Припремајући се да напише свој први роман у коме се окреће афричком континенту – већина њених претходних романа би се могли назвати породичним – Ндиај је провела годину дана скупљајући новинске чланке и истражујући положај емиграната.

„Ово је мој први роман коме сам пришла на овакав начин, први који није сто одсто фикција“, објаснила је за „Политику“.

Њена преокупација је како изразити књижевним средствима најтеже социјалне патње, како претворити у уметничко дело стварност лишену лепоте и величине. У опаскама о сопственом стилу, које је недавно изнела на једном књижевном скупу, она упозорава читаоца да треба да буде неповерљив према благости у књижевности.

„Често захваљујући њој насиље крије своју игру. Својим реченицама некада намерно дајем низак, пригушени тон, пристојну спољашност у околностима које нису нормалне, које могу да буду чак скандалозне, како би контраст био узнемирујући и како више не бисмо били сигурни шта је узрок осећања револта: саме околности или стилска обојеност.”

Ндиај је одувек писала удаљена од париских књижевних кругова, у француској провинцији, Шпанији, Италији, Холандији и Немачкој, где данас живи са својим мужем, писцем Жан-Ивом Сандрејем и њихово троје деце. Почела је да пише са дванаест година, а већ са 18 година је објавила први роман. За 25 година је написала 21 књигу, од којих десет романа, приповетке, позоришне представе и, недавно, сценарио за филм. Њена позоришна представа „Тата мора да једе“ налази се на репертоару националног позоришта „Комеди франсез“, што је јединствена почаст указана једној савременој књижевници.

„Три моћне жене“ су Галимару донеле 36. Гонкурову награду. Ова издавачка кућа је тако још једном показала да има потпуни примат над највећом француском књижевном наградом.

Овај податак, који је ранијих година често био предмет оштрих полемика, мање је то у случају овогодишње добитнице.

Ана Оташевић

------------------------------------------------------

Роман посвећен јавном тужиоцу

(/slika2)Анфан терибл француске књижевне сцене Фредерик Бегбеде добитник је награде „Ренодо”, коју бира жири састављен од критичара и новинара истог дана када се додељује и Гонкур. „Један француски роман” је најличнија књига четрдесетчетворогодишњег писца, у којој се враћа у детињство обележено разлазом родитеља.

За њега је то знак да се „жирију свиђа и личност писца”. „Ова награда ме лично погађа. Немам много самопоуздања, па је ово велики подстицај за мене”, рекао је Бегбеде истичући да је велика част примити признање које су пре њега добили писци попут Селина и Перека. Аутор бестселера „99 франака” (у српском преводу „399 динара”) добио је идеју за роман у притвору, у коме је завршио након што га је полиција ухватила како узима дрогу на градском паркингу.

„Ову награду посвећујем јавном тужиоцу Жан-Клоду Марену”, поручио је испред ресторана „Друан” у коме је жири прогласио овогодишњег лауреата. У првој верзији књиге оштро је напао Марена, оптужујући га за политичке манипулације, али су ови делови избачени на захтев издавача.