Кисело грожђе

На изборима у три америчке савезне државе, за места два гувернера, конгресмена и градоначелника Њујорка, победила је опозиција, односно Републиканска странка. Изјашњавање бирачи је протумачено као опомена председнику Бараку Обами из Демократске странке, уочи великог изборног циклуса догодине када се бира део Конгреса.

Код нас није тако, резултате локалних избора већина странака тумачи како им највише одговара, објашњавајући да се они не могу пресликати на републичке и да нису важни. С друге стране, партије које победе неумерено се хвале.

Жељко Ивањи (Г17 плус), народни посланик, каже да у Америци постоје две велике партије које тешко губе подршку, док код нас има много партија. „На локалу је важно да се кандидати препознају. Г17 није добио ниједан глас у Новом Пазару, али зато је у Ковачеву добио 30 гласова, где сам им познат јер је то моја тазбина. Људи се у локалним срединама не изјашњавају према програму странке већ према раду кандидата с њима.”

Срђан Богосављевић, директор Стратешког маркетинга, каже да су локални избори важни, али да не могу да се пресликају на републичке јер су наше изборне јединице мале. „У Америци је важно ако се изгуби у једној држави јер су велике.”

(/slika2)Зоран Стојиљковић, политиколог, објашњава да у САД деценијама на изборима добијају републиканци или демократе. „Они имају стабилнији партијски систем и брзо реагују на промене. Овде свака странка бије локалне битке тако што се растрче партијске елите. Код нас је проблем да се самокритички реагује, а људи за односе с јавношћу и маркетинг све приказују као победу. Неке странке тврде да на локалу треба различито тумачити резултате јер су неке изборне јединице унапред изгубљене.”

Локални избори који се одржавају између редовних парламентарних требало би да буду показатељ промена у бирачком телу и упозорење за партије. Ивањи каже да су за Г17 плус локални избори у Врбасу упозорење. „Тамо имамо 80 чланова а није било ни 240 гласова што је показатељ да је одбор лоше радио. Ипак, из ове приче не може да се извуче општи закључак, зато што је то локална прича без великих кампања.”

Богосављевић објашњава да локални избори показују кретања и ако је помак у резултатима велики то треба узети у обзир. „Важно је шта се дешава на локалу. Неки од лидера ту виде своју велику шансу и много се ангажују. Врбас је први знак упозорења за СНС.” Стојиљковић каже да су локални избори значајан показатељ односа снага нарочито ако су на средини националних избора. „Странке на власти негде лошије прођу због незадовољства грађана.”

Ако се не верује истраживачима, ако се обезвређују резултати локалних избора, шта је мерило партијског рејтинга између два изборна циклуса? Ивањи каже да немају опште параметре али да имају интерне анкете чиме се руководе. „Ако имате кампању против себе поставља се питање како се људи декларишу у анкетама.

Вероватно неће да кажу за кога су, али када остану сами с гласачким листићем то је друго. У Лозници, Крагујевцу и Нишу имамо добре резултате и по њима бисмо имали 40 одсто. На Вождовцу се ради сјајно. Ми се не задовољавамо преласком цензуса.” Богосављевић није сигуран да се не верује анкетама, већ се оне нападају ако појединим странкама не одговарају. „Шешељ ме је напао на једном митингу а онда ме је позвао телефоном и рекао да зна да сам у праву.”

Стојиљковић каже да странке негирају резултате кад год им не одговарају, а оправдавају се да су републички избори далеко и да локални избори нису индикација.

„То није тачно. Некада истраживања можда нису била добра, ово што је сада остало од агенција је релевантно. На пример, СПС је добио боље резултате него што су показивала истраживања, што показује да су озбиљна странка на локалу и да су озбиљно капитализовали своја министарства.”

(/slika3)Неке странке, које су пре локалних избора говориле о њиховој неважности, после избора величају своју победу. За Ивањија је ово глупо јер се тиме уљуљкују. „За мене је то неодговорно и неозбиљно.” Богосављевић каже да је то легитиман начин пропаганде, а Стојиљковић да је то чудо. „Наше странке немају лидершип, инфраструктуру и потцењују бираче.”

Могуће је да странке, плашећи се резултата избора, унапред обезвређују њихов значај и утицај. Ивањи каже да се једна озбиљна странка не уљуљкује нити би требало да велича свој успех. Богосављевић не верује да је ово стратегија странака.

„Странке знају какви су им бирачи. Млађи не изађу ако странка каже да ће победити, а старији ако странка каже да неће победити јер сматрају да им ни они неће помоћи. Проблематично је како мотивисати бираче.” Стојиљковић сматра да се странке, оваквим ставом, ограђују ако лоше прођу. „Постоји три политичка тржишта: према бирачима, коалиционо и унутар партијско у коме се води тиха борба фракција. После избора један део странке ојача, што се добро види на војвођанским изборима.”