Крах идеолошког грипа

Ставите маске на лице, подигните такорећи зид између вас и других, порука је надлежних за сузбијање „новог грипа”, која драстично одудара од друге истовремене глобалне припреме: за обележавање победе над дугом епидемијом „идеолошког грипа”. Сутра се, наиме, навршава 20 година од пада Берлинског зида, којим је почело демаскирање комунистичких система у Европи да би се убрзо потом окончао Хладни рат чији су „вируси” (нуклеарни) непосредно претили да искорене живот на Земљи.

Сећање на домете тог чина из 9. новембра 1989. делује, истовремено, као охрабрење у суочавању с надирућом новом болештином. Кад смо одолели оној истрајнијој напасти, нећемо паничити због ове пролазније, каже познаник.

Пад Берлинског зида је, по многим хроничарима, симбол највеће глобалне промене после Другог светског рата, када су побеђени нацизам и фашизам. У Европи су збрисани једнопартијски, комунистички, системи; проширили су се и Европска унија и НАТО; Немачка се ујединила а распали су се СССР, СФРЈ и ЧССР; Москва и Вашингтон су одустали од директних међусобних претњи атомским бомбама; Америка се испоставила као једина суперсила; демократска уређења су први пут превладала светом; тржишна привреда је, с мањим изузецима, постала опште системско својство; појачана је глобализација…

У свим тим епохалним тумбањима исказала се дотад ретко испољавана моћ мира – свет се коренито преобразио без рата. Међу изузецима је крвави распад Југославије. Бестселер британског генерала Џона Хакета је 1978. предвиђао да ће растакање Југославије изазвати трећи светски рат, али је она заратила са самом собом док је свет (и оружаним интервенцијама у њој и „репризирањем” њене дотадашње коегзистенције нација, вера и језика) махом смиривао своје напетости.

Док се виц да ће „на нашем континенту у 21. веку бити седам држава – једна Европа и шест Југославија” преображавао у трагедију, на истоку Немачке су, после уједињења, почели да на сав глас причају дотад забрањене вицеве, попут познатог да је „комунистичка власт таква да би у пустињи довела до несташице песка”. Стварно обједињавање није било једноставно, али уредник „Цајта” Јозеф Јофе констатује да је Немачка у осам пута краћем периоду изабрала лидера из пораженог истока (канцеларка Ангела Меркел) него Америка председника са пораженог (у грађанском рату) југа.

Није, међутим, дошло до глобалног „краја историје” који је најавио амерички филозоф Френсис Фукујама. Бранећи тезу, коју му многи оспоравају, да је либерална демократија „коначни облик власти”, он напомиње да се у последње две деценије није појавио ниједан систем који би јој оспорио примат.

Али… Дошло је и до новог распореда моћи у свету, с „неочекиваним узлетом Кине”, чији су комунистички лидери „искористили погодности глобализације која је била међу одлучујућим факторима окончања комунизма у Европи”, констатује оксфордски политиколог Тимоти Гартон Еш. Њен хибрид „лењинистичког капитализма”, додаје у „Гардијану”, сада је „импресивни конкурент либералном демократском капитализму западног типа”.

У међувремену се откривају детаљи који, бар местимично, ублажавају претпостављене разлике међу актерима у окончању драме с Берлинским зидом. „Био је предодређен да падне” и „веровао сам да подела Немачке нема будућност”, изјавио је руској телевизији НТВ премијер Владимир Путин, који је у то доба као припадник КГБ службовао у Дрездену. Као шеф државе он је потом допринео изразитом расту сарадње с Берлином, забележили су хроничари.

Својевремено је Путин оценио да је распад СССР-а био „највећа геополитичка катастрофа века”. Михаил Горбачов, у чијем је мандату, дошло до расходовања и совјетске државе и Берлинског зида, извлачи шире поуке. „Човечанство је почело да се преображава у јединствену цивилизацију”, оценио је написом у шпанском „Паису”. Уз напомене да се „нису остварили идеали политичара моје генерације, да ће са окончањем Хладног рата престати трка у наоружавању, регионални ратови, бесплодне идеолошке дебате а да ће се ући у златно доба колективне безбедности, усклађивања с природом и елиминисања сиромаштва”…„Можемо да славимо окончање тоталитарних идеологија, посебно утопистичких”, наставља упозоравајући да садашња економска криза открива да „западни капитализам може да себе и свет ували у нови ћорсокак” тако да је „ултралибералном капитализму, као раније бирократском социјализму, потребна дубока демократска реформа ка већој хуманости… његов облик перестројке”.

Као један вид такве „перестројке”, доживљавају се реформистички потези шефа Беле куће Барака Обаме. И он је у проблему с једним специфичним „зидом” – њујоршким Вол (зид) стритом. Болест тог берзанског центра, настала из претеривања у „саморегулацији тржишта”, прерасла је у „пандемију”, чак брже од вируса H1N1.

Нови „идеолошки грип” представља, рекло би се, деликатнији изазов од негдашње „епидемије”. Постојање Берлинског зида је уверавало да иза њега постоји нешто боље или горе, а Волстрит је добрим делом плод замисли, чији се крах назире, да испред себе нема ништа...