Када је зид срушен, пала је и држава

Први дани маја 1989. године у Немачкој Демократској Републици нису наговештавали ништа драматично. Одржани су, како је и било предвиђено, комунални избори на којима је листа – на челу са Јединственом социјалистичком партијом Немачке – освојила 98,9 одсто гласова.

У Лајпцигу је, тим поводом, протестовало више од 100 људи оптужујући власт за изборну манипулацију. Полиција и Штази (Министарство за државну безбедност) реаговали су брутално: протест је брзо угушен. Ниједан медиј у НДР није објавио да је, баш у то време, у Мађарској почело „омекшавање” границе према Аустрији – заправо уклањање гвоздене завесе која је деценијама делила Европу на западни и источни блок.

А онда је, потпуно неочекивано, у августу месецу кренуло масовно бекство источнонемачких грађана на Запад. Прво преко амбасада СР Немачке у Источном Берлину, Прагу и Будимпешти. Притисак је убрзано растао и 11. септембра Мађарска је отворила своју границу са Аустријом за источнонемачке избеглице. Десетине хиљада „социјалистичких” Немаца похрлило је на Запад.

Једини који нису примећивали да се покренуо точак историје били су чланови „тврдог језгра” руководства НДР окупљени око дугогодишњег лидера Ериха Хонекера. Остала је упамћена његова реченица – изговорена 14. августа 1989. године у Ерфурту – да „напредак социјализма не могу да зауставе ни волови ни магарци”.

У њиховим рукама били су моћни Штази и сва средства информисања. У полицији и армији нису, барем јавно, примећивана идеолошка колебања и политичка незадовољства.

„Вентил” који се појавио у Мађарској није, међутим, био довољан да пропусти милион грађана НДР – на колико је нарастао број источних Немаца жељних да отпутују на Запад. Протести у Лајпцигу, покренути у мају, постали су редовни – сваког понедељка. Број демонстраната је растао а интервенције полиције и Штазија постајале су све бруталније.

На Дан обележавања 40. годишњице постојања Немачке Демократске Републике, 7. октобра, Источни Берлин посетио је тадашњи совјетски лидер Михаил Горбачов. Творац перестројке и гласности покушао је да руководство НДР убеди да су реформе неопходне.

„Ко закасни, казниће га живот”, поручио је Горбачов Хонекеру и његовим истомишљеницима у врху НДР.

(/slika2)Истог дана одржане су масовне демонстрације у више источнонемачких градова, 9. октобра у Лајпцигу је на улице изашло 70 хиљада грађана захтевајући право на путовање у иностранство, слободу говора и штампе ... Притисак је за Хонекера постао неиздржив и он је био принуђен да 18. октобра одступи с положаја шефа државе и партије. Његов наследник Егон Кренц најавио је отварање „озбиљног унутрашњег дијалога”.

За тако нешто било је, међутим, прекасно. На демонстрацијама у Лајпцигу, 23. октобра, учествовало је чак 300 хиљада људи а слични масовни протести одржани су у Источном Берлину и Дрездену. Егон Кренц покушао је да пригуши народно незадовољство грађана сменивши 3. новембра петорицу чланова Политбироа ЈСПН – припадника такозване старе гарде. Одговор народа био је још жешћи – у Источном Берлину демонстрирало је милион људи.

Источнонемачка влада на челу са дугогодишњим премијером Вилијем Штофом поднела је 8. новембра оставку а сутрадан, 9. новембра, то је учинио и комплетан Политбиро ЈСПН. Испоставило се да је тај датум заправо прекретница у новијој немачкој историји. Увече, 9. новембра, нешто пре 19. часова, објављена је вест да се укида забрана путовања источних Немаца на Запад. Одмах после тога стотине хиљада људи – и из Источног и из Западног Берлина – сјурило се према зиду. Најтврђи део гвоздене завесе „освојен” је без борбе и одмах је почело његово рушење. Граница између подељеног града тог 9. новембра фактички је престала да постоји.

Пад Берлинског зида широм је отворио врата немачком уједињењу. Вештим дипломатским маневрима тадашњи немачки канцелар Хелмут Кол и шеф дипломатије Ханс Дитрих Геншер успели су да од Совјетског Савеза „откупе” право на уједињење. СР Немачкој је, осим тога, пошло за руком да умири неповерљиве западне партнере – пре свих Велику Британију – и добије зелено светло за спајање две немачке државе. Посао је обављен највећом могућом брзином. Непуну годину дана после пада Берлинског зида, 3. октобра 1990. године проглашено је уједињење Немачке.

Жарко Ракић