Рођена да би играла

И девојчица, и дива, необичног имена, достојанственог држања и беспрекорно модерног стила, Ашхен Атаљанц је, насмејана и природна, дошла у фармеркама и јакни, са ранцем на леђима, кожним шеширићем на глави и харизмом, којом је годинама магнетски привлачила пажњу јавности.

Као дух, прати је све што је о њој записано од њених почетака до данас. У две деценије балетске каријере Ашхен је спаковала богато искуство, успомене на безброј турнеја и адресе уметника целог света које је тамо упознала, прегршт похвалних критика и сву горчину и радост коју јој је донео „живот на прстима”. О њеној сензуалној игри критичари пишу: Она је тако лепа, а њени покрети чудесни, технички савршени, убедљиви, на моменте перверзни ... У двадесетој години постала је најлепши лабуд на домаћој балетској сцени. У њеној интерпретацији то је био истински лабуд...

Најмлађи солиста

Ашхен је рођена у Београду, а најраније детињство провела је с родитељима у једном малом месту у Словенији. Није било позоришта, гледала се само телевизија, па је у својој главици маштала како ће једног дана бити астронаут. Али, до поласка у школу постала је сасвим сигурна да жели да буде балерина. Касније је прешла код баке и деке у Панчево и тамо је уписала балетску школу. Педагози (Зоја Беголи јој је и данас као мајка) са којима је вежбала биле су балерине Народног позоришта и оне су највише утицале да заувек заволи ову професију. Као један од најталентованијих играча, дипломирала је у класи професорке Иванке Лукатели, у балетској школи „Лујо Давичо” у Београду и већ са шеснаест година ушла у балетски свет одраслих, наступајући у представама Народног позоришта. Годину дана касније постала је најмлађи солиста Балета у историји ове куће.

Али, чудни су путеви господњи. Испровоцирана и повређена неким догађајима, уместо у својој земљи, Ашхен је тешка срца своје место на сцени потражила у Немачкој и Италији. Била је рођена да игра и то су други, тамо негде, умели да примете. Дакако, повремено су је мучиле дилеме и искушења, то је људски. Кад се осврне, ипак ништа не би мењала.

(/slika2)– Не знам колико пута сам помислила да следеће сезоне више нећу имати снаге да играм. Балетски посао је тежак, дешавало се да месецима ни за шта друго немам времена. Одем у Лондон – не видим Лондон, само сам у позоришту од ујутру до увече, на премијерама спремам другу премијеру, трчим с једног путовања на друго, из авиона у авион... Некад се пробудим и не знам у ком сам граду, кад осванем код куће, треба ми мало времена да схватим да сам у свом кревету. Кад се све заврши, постанем свесна да у томе неизмерно уживам. Можда неко не воли да путује, можда воли читав живот да проведе у једној улици, али знам да би се многи са мном мењали. Жао ми је што нисам бар неколико година раније отишла у „Атербалето”. Тамо ми је било божанствено. Играла сам улоге које је Мауро Бигонцети креирао за мене и имала дивну каријеру. Путовали смо, дружили се, шест година они су били као моја породица. Али, дошао је тренутак када сам пожелела да имам своју праву. Из Данилове и моје љубави родила се Ани и то ми је сада важније од свега – истиче наша љупка саговорница.

Ашхен је поново код куће и жели да направи копчу између Београда и света.

– Породила сам се у Милану, али дошли смо овде, с намером да у нашем граду започнемо неки посао. Премишљала сам се да радим нешто сасвим друго, али сам увидела да сам толико труда уложила, да би била штета да знање и искуство које сам стекла не пренесем новим талентима. Волела бих и да се Данило више посвети сликању. Ако не буде ишло по плану, спремни смо да се вратимо. Мени увек Београд недостаје кад сам тамо, а кад сам овде, онда ми недостаје Италија. Бићу срећна ма где била, јер крај себе имам све о чему сам сањала – искрена је уметница.  

Кућни тип

Од свих улога које је играла, Ашхен је највише радости донела ова последња – улога мајке.

(/slika3)– Обожавам свој посао, заиста сам имала дивне тренутке у каријери, али то узвишено осећање кад се Ани родила не могу да поредим ни са чим. Мислила сам да од тога не постоји већа срећа. Међутим, како она расте, моја срећа и љубав према њој постају све веће из дана у дан. Потпуно сам јој посвећена. Још је дојим и зато се ниједног тренутка не одвајамо, јер „фрижидер” је код мене. Ускоро ће помало почети да једе и другу храну, па ћемо јој Данило и ја са задовољством припремати, јер обоје иначе волимо да кувамо – каже са усхићењем млада мајка. 

Са својом девојчицом доста времена проводи у шетњи по Ташмајдану.

– Станујемо близу и не пропуштам ниједан леп дан. Мада имам пријатељице из детињства, оне су запослене и имају мало већу децу, па се у последње време дружим са мамама из парка. На Фрушкој гори Данило има породичну кућу и надам се да ћемо кад она поодрасте сваки слободан тренутак проводити и тамо. И раније, док смо живели у Италији, нас двоје смо стално одлазили на излете. Милано је загађен град, али је зато околина веома лепа. У близини има језера, планина, море. Уживам у природи, али морам да признам да сам раније некако више била кућни тип. Није ми било битно где живим, већ да ли је амбијент у стану пријатан. То је била моја оаза мира и спокоја кад бих се вратила са путовања.

Дана Станковић

------------------------------------------------------

Свуда заједно

Још док је Ани била у стомаку, Ашхен јој је обећала да ће је водити свуда где је она била.

– Причала сам јој о свим земљама које сам видела и надам се да ћемо заједно успети да их обиђемо. Од великих градова, сигурно желим да је одведем у Њујорк. Очарана сам Мексиком, Шпанијом, Португалом такође. У тој земљи људи су толико били љубазни да сам ја мислила да је у питању нека скривена камера. Једино лоше искуство имала сам у Москви. Не бих волела да се тамо вратим ни на један дан. Већ у Санкт Петербургу је било као да смо отишли у другу државу. Срдачни људи, топао дочек, овације...

--------------------------------------------

Лепо име

Ашхен је желела да и њена ћерка носи несвакидашње лепо име.

– Данило је хтео да буде кратко, а ја – да буде јерменско. Одлучили смо да се зове Ани, по некадашњој престоници јерменског царства, коју су звали град хиљаду једне цркве. Мислила сам да је она једина Ани, али сам недавно сазнала да постоји још једна у Београду и баш сам се зачудила. И око презимена смо се лако договорили, носиће оба. Лепо звучи Ани Нађ Атаљанц – каже балерина.

--------------------------------------------

На сцени с бебом у стомаку

Кад је сазнала да је у другом стању Ашхен је била на турнеји. Из колегијалних разлога није хтела да прекине, а кад су се вратили, на молбу директорке, продужила је још неко време. Лекари су јој сугерисали да не претерује, па је променила костим и избацила неке опасне скокове. Дешавало се да онако нашминкана, пред саму представу, повраћа, па изађе на сцену, али је ипак издржала да игра до краја трећег месеца трудноће.

----------------------------------------------

Пут успеха

Све је почело од улоге (pas de trois) у Лабудовом језеру када је имала само шеснаест година. Четири године касније, 1990. године, уследила је и јубиларна награда поводом 120. годишњице Народног позоришта за улоге Одету и Одилију. Ређале су се и друге улоге у Бајадери, Жизели, Успаваној лепотици, Дами с камелијама, Самсону и Далили, Зимским сновима... Следеће године, у 21. години, постала је примабалерина, а у пару са Константином Костјуковом, на светском балетском такмичењу у Осаки, освојила је и прву награду. У том низу додељена јој је и награда Златни змај, као жени која је својом личношћу, елеганцијом и стилом обележила претходну годину. Након тога, Ашхен је постала члан Државне баварске опере у Минхену и гостујући уметник израелског балета у Тел Авиву, али биле су то кратке епизоде. Онда се окренула и отишла у Државну оперу, у Берлину.

--------------------------------------------

Класично, па модерно

Када је „Атербалето” први пут гостовао у Народном позоришту, Ашхен је имала само четрнаест година. Са сјајем у очима посматрала је Маура Бигонцетија и његову жену како играју, не слутећи да ће једнога дана и она постати део њихове трупе. То се, на њену радост, 2000. године ипак догодило. У овој реномираној италијанској балетској компанији, у малом месту Ређо Емилији, остала је наредних шест година, наступајући по свету.

Јубилеј свог уметничког рада 2007. године обележила је у свом родном граду Београду, али у Позоришту на Теразијама, са представом „Капинера”, у кореографији Микелеа Мероле. После премијере – писала је штампа – чаршијом не престаје да струји узбудљив и свечан тон одушевљења.

Исте те године уследио је и неуспели покушај да се врати у Београд. Обећавали су јој да ће моћи да ради, али она је видела другачију слику: репертоарска политика Народног позоришта увелико је оболела, балетско тржиште мало, а даље усавршавање играча технички немогуће. Ашхен се враћа у Милано и постаје слободан уметник, започевши каријеру као педагог у сарадњи са Сузаном Белтрами, кореографом и балетским директором „Accademia Danza”.